Student nedelje: Dragan Vuković (22), Arhitektonski fakultet

, RAZNO

YN: Kada je pala odluka da upišeš baš arhitekturu, šta te je to tačno privuklo njoj?

Na to je uticalo zanimanje mog oca koji je izvođač građevinskih radova, sa kojim sam kroz svoje detinjstvo proveo dosta vremena na mnogobrojnim  gradilištima gde sam i sam učestvovao u izvođenju radova. To je bilo najveće usmerenje pri izboru srednje Građevinsko tehničke škole.

Da budem iskren, tokom čitave srednje škole postojala je velika dilema šta odabrati- Građevinski ili Arhitektonski fakultet. Bilo je neophodno prilično rano prelomiti, jer su pripreme za arhitekturu veoma ozbiljne i iziskuju velika ulaganja, a ja nisam bio siguran da li imam dovoljno smisla za to, da li u meni postoji talenat.

Kako bih doneo ispravnu odluku i testirao svoje sposobnosti, bolje sam se upoznao sa obe struke kroz praksu. Krajem treće godine srednje škole započinjem sa praksom u jednom Arhitektonsko-Gradjevinskom birou gde sam proveo dva meseca radeći  i posmatrajući sve poslove koje obuhvataju ova zanimanja. Nakon prakse pada čvrsta odluka da krenem putem arhitekture I krenem na pripreme za prijemni ispit koje su trajale dugih 10 meseci.

Sudeći po tome kako sad ide prilično sam zadovoljan,  iako je vrlo naporno zanimanje, u sebi nosi ogromnu lepotu, kao i nagradu koja je u vidu fizičke tvoredbine koju čovek može da ostavi kao trag iza sebe.

YN: Trenutno si demonstrator na Arhitektonskom fakultetu i ujedno si na master studijama. Kako ti se to čini, da li bi mogao sebe da zamisliš kao profesora?

Istina je, demonstriram na drugoj godini osnovnih studija na predmetu “Održive urbane zajednice” na kojem se trenutno bavimo urbanističkim projektovanjem male stambene celine na predelu Ovče.

Posmatram to kao jako lepo iskustvo, kao priliku da radim sa mladim i talentovanim studentima, koje zajedno sa svojim kolegama pokušavam da usmerim ka pravom smeru tokom projektovanja. Rad sa mlađim generacijama je vrlo inspirativan i zahteva dosta koncentracije, razumeti nečiju ideju, nadovezati se na nju, pomoći da se unapredi ista i sve to vodeći računa, kad god je to moguće, da studente navodite ka pravom rešenju bez da im direktno kažete šta da rade.

Da li mogu sebe da zamislim kao profesorа? Mislim da je o tome rano razmišljati smatram da bi neko bio dobar profesor mora da bude podjednako razvijen i u praktičnom i u teorijskom delu arhitekture, jednostavno jedno bez drugog nije dovoljno dobra celina.

YN: Aktivan si i van fakulteta, učestvovao si na brojnim konkursima. Kako si prolazio i čemu te je naučilo to iskustvo?

Konkursi su  sjajna prilika da se oslobodimo i sami, bez asistencije profesora, oprobamo u praksi, sad u zavisnosti od tipa konkursa zavisi i pristup projektovanju, da li je nesto konkretno ili konceptualnije. Do sada sam radio 4 konkursa, od koja su dva nagrađena i od kojih je jedan ušao u uži izbor žirija. To me je pre svega naučilo kvalitetnom timskom radu, pošto su svi konkursi rađeni timski u ekipama od dvoje do četvoro. Kod konkursa je primamljivo, osim novčane nagrade, i činjenica da postoji mogućnost da se ozbiljniji projekat izvede.

YN: Trenutno radiš i na svom prvom projektu, sigurno je zanimljivo videti u pravoj veličini ono što si zamislio. Da li stvarno postoje razmirice između  građevinskih radnika i arhitekte, tj. da arhitekta projektuje nešto što je nemoguće izgraditi?

Pomislio bih da je i previše rano, ali eto, prvi projekat polako ali sigurno raste. Osećaj je kao da pravim maketu samo velikih razmera gde je bitno da se svaka odluka dobro preispita pre izvođenja, jer su naknadne promene prilično skupe i potrebno ih je izbegavati.

Što se građevinskih radnika tiče, mi volimo da kažemo da je sve moguće, da ne postoje granice jer se one polako sa napretkom tehnologije pomeraju sve dalje i dalje, tako da I razmirice polako nestaju. Kroz moje trenutno skromno iskustvo nisam ih primetio, svaku ideju radnici su saslušali i uz neki savet nadogradili i kvalitetno izveli.

YN: Izuzetno zanimljivo da si se prijavio za praksu u Libanu. Zašto baš tamo? Kaži mi nešto više o tome.

Prijavio sam se preko IASTE agencije da tražim praksu za stručno usavršavanje u polju arhitekture. Tako mi se i pružila prilika da mogu da biram jedno od više ponuđenih mesta u kojima bi mogao da radim praksu, a želja mi je bila da idem negde gde mi ne bi palo na pamet da odem inače.

Evropu već dobar deo nas poznaje, a Bliski Istok? Pa, i ne baš. Želim da vidim kako ću se snaći u nepoznatoj sredini, da upoznam drugu kulturu, arhitekturu kao i nove ljude širom sveta. Mislim da je Beirut (Liban) dobro mesto za početak i da bi bilo šteta propustiti takvu priliku, a posle ko zna koja vrata mogu da se otvore za dalje.

YN: Imaš li neku poruku za naše čitaoce, ili nam reci svoju poruku koja te je sve ovo vreme motivisala da budeš ovako sjajan.

Verujem da ukoliko se posvetite nečemu, da ćete u tome i uspeti. Bitno je pokušavati i eksperimentisati sa što više stvari kako bi pronašli sami sebe u nekoj od njih. Motivacija proizlazi iz želje za uspehom, sa ciljem da stvorim mogućnosti za bolje sutra.

 

Pripremila: Nina Dekić