Pre nekoliko dana šetala sam sa prijateljicom. Bio je divan dan i sunce je izmamilo više sugrađana na ulicama. Sele smo u kafić, u centru grada sa malom, prelepom baštom. Odjednom, njeno lice je prebledelo. Pogledala je u mene zbunjeno i uplašeno. ,,Izgleda da sam zaboravila telefon negde“! ,,Dobro, pokušaj da ga potražiš“, kažem joj, a foliram se i ja,  jer znam da bih reagovala na isti način. Našavši telefon u jednom od džepčića tašne, uz uzdah olakšanja izgovara: ,,Dobro je, ne znam šta bih radila da sam ga izgubila“!

Prepoznajete li se u ovome? Ja iskreno, da. Sa razočaranjem mogu reći da spadam u grupu ljudi koji imaju patološki strah od gubitka mobilnog telefona. Ili nečeg drugog? No, krenimo ispočetka.

Specifična fobija – nomofobija, potiče od reči no mobil phobija, što u prevodu znači strah od gubitka mobilnog telefona. Britanci su u eri ekspanzije mobilne telefonije, sasvim opravdano 2008. godine, svrstali ovaj strah u spisak fobija. ,,Nauka se pozabavila fenomenom gde milioni ljudi širom sveta doživljava klasične simptome mentalnog stresa, ubrzanog rada srca, znojenja dlanova i ostalih samo kad se nađe u situaciji da nemaju mobilni telefon ili na mestu gde ga ne mogu koristiti.”( lifepressmagazin.com)

Kada sam bez mobilnog telefona, plašim se gubitka ličnih podataka, što zbog posla, ali i iz privatnih razloga, što je negde i razumljivo. Mobilni telefon koristimo svakodnevno, danas u svakoj prilici i na najluđim mestima. Koristimo ga kada istovremeno razgovaramo sa nekim, da brzinski dojavimo nekome nešto, u hodu ili trku, zato i nije čudo kada zaboravimo momenat – gde smo ga poslednji put videli?!

Postali smo zavisni od informacija. Nije mali broj ljudi koji surfuju internetom preko kompjutera i iz čiste navike, istovremeno, uzmu telefon u ruke da provere šta ima na mreži!? Statistike pokazuju da sve više mladih ljudi između 18. i 24. godine,oseća strah i neugodnost kada se odvoje od mobilnog telefona. Negde sam čitala da postoje i klinike za odvikavanje od preteranog korišćenja istog. Rekla bih i da se granice pomeraju; i deca i stariji ljudi postaju zavisni.

Čega se ljudi najčešće plaše? Ne samo gubitka podataka i slika, već imaju strah od lomljenja telefona ili gubitka signala. Ljudi su zavisni i od fotografisanja i igranja raznoraznih igrica. U korenu problema stoji i strah od gubitka povezanosti.

Kada smo prestali da budemo fizički bliski i mobilno bliži, ne sećam se, ali znam da svet bez mobilne telefonije ne bi bio isti. Ali, ljudi korisne stvari upotrebljavaju u patološke svrhe ili blago rečeno vrše zloupotrebu.

Konkretnog saveta nema, osim da mobilni telefon kompenzujete nekom drugom radnjom i da joj se posvetite. Zapitajte se, kao što i ja često radim- čemu mi služi mobilni telefon? Koju potrebu kompenzujem njegovom upotrebom? Ako ništa drugo, pomislite  kako nije po bontonu da kuckamo poruke dok smo u društvu ili za ručkom.

Nastavismo šetnju, nakon pauze za kafu. Tek, nakon nekog vremena pešačenja pretrnuh i uzviknuh: ,,Uzeh li ja telefon sa stola?!

Bojana Aleksić, pedagog