Ninin kutak | Gde ćeš za Novu godinu?

, RAZNO

Ljutito sam koračala po hladnom tlu koje je sad već bilo pokriveno otanjim belim slojem. Sneg je još noćas počeo da pada, ali se topio, pa ga se nije dosta nakupilo. Međutim, to je bilo dovoljno da u gradu bude vanredna situacija. Autobusi su kasnili po pola sata, gužve su bile neizdržive, a nervoza se mogla seći nožem. Pokušala sam da udahnem sveš vazduh, ali naravno da nisam uspela, jer mi je nos bio zapušen. Prehlada me hvatala opet. Mislim da je ovo već deseti put u dva meseca. Imunitet mi je opasno opao. Kako i ne bi kad se samo nerviram oko ovog fakulteta. Sinoć nisam ni spavala. No, naravno, to se nije isplatilo. Danas nisam mogla da se setim ni koliko je dugačak Dunav u našoj zemlji, ni kakve veze ima Vini Pu sa preduzetništvom. Prokleta da si nacionalna ekonomijo! I eto, sem snega, pala sam i ja još jednom još jedan ispit.

Kao da mi sve to nije bilo dosta, telefon je morao da mi zavibrira baš u onom trenutku kada je još jedan deda bio ubeđen da ima mesta u autobusu za još jednu osobu iako nema, jer u autobusu uvek ima mesta! Iznervirano sam izašla iz autobusa i oslobodila gospodinu mesto, dok se on ponosno kikotao kako je on bio u pravu. Onda sam izvela nekoliko gimnastičkih pokreta kako bih uopšte izvadila telefon. Na ekranu je svetlelo obaveštenje da mi je stigla poruka. Sigurno je mama. Nisam joj javila da sam opet pala ovo čudo. Nije bila mama. Proklet da si današnji danu! Kad je već stiglo vreme za ovo pitanje nad pitanjima?

“Gde ćeš za Novu godinu?”, postavljeno sa sve smajlijem koji se kezi. Zastala sam. Koji je danas datum? Čini mi se da nikad ranije nije stigla ova poruka. Prošle godine smo se dogovarali tek nedelju pre, a sad skoro mesec dana ranije. Šta je to sve sa ovom godinom? Sve nešto ranije. Okitili grad, a još ni jesen ljudski nije počela. Sneg pao i iznenadio sve. Ja pala, ali dobro, to već nije iznenađenje. Spakovala sam telefon u džep i nastavila da koračam. Sneg je škripao pod mojim nogama. Kapa me je uporno grebala po čelu. Prokleta kapa! To me podsetilo na moje detinjstvo. Mama bi me umotala u najbodljikaviji šal i stavila mi kapu “svrbaru”, obukla jaknu debelu toliko da ne mogu da se mrdnem i poslala u šetnju sa dedom. Ne znam ko je sporije išao od nas dvoje. Mene je stezala jakna, a njega u grudima jer ga je hvatala ta glupa Angina. Najviše sam volela da šetam sa njim jer me nikad nije požurivao i nervozno vukao za ruku. Eto, sad šetam sama i razmišljam.

Gde ću za Novu godinu? Ne ide mi se u one zadimljene kafančuge ispunjene praznim ljudima koji su ulaz platili 25 evra i na sebe obukli šljokice. Ne ide mi se ni u neki klub gde svi jedni drugima stojimo na glavi. Nigde mi se ne ide. Ne slavi mi se Nova godina. Najradije bih se obukla u kapu “svrbaru”, izašla napolje, palila prskalice, pevala rok pesme i pila pivo. Ili bih ostala kod kuće i kao dete gledala kroz prozor kako pahulje sporo padaju i pila toplu čokoladu i gledala one praznične filmove. Ili bih šetala mojim gradom i divila se nakitu kojim je okićen i smejala se pijanim ljudima. Ili bih šetala nekim tuđim Trgom i gledala druge ljude kako slave, slušala odbrojavanje do poklapanja kazaljki na njihovom jeziku i tugovala za mojim gradom. Gde ću za Novu godinu? Nisam još odgovorila, nije mi se odgovaralo, a i nije mi se imala Nova godina. Još je rano. Prerano.

Naišla sam na drugaricu dok sam šetala ka sledećoj stanici. Nisam mogla da je ne pitam: ”Gde ćeš za Novu godinu?”

Nina Dekić

Naslovna fotografija: Marija Mitrić