Ninin kutak: Deca mesečeve prašine

, RAZNO

Okrenula je leđa svetu i pokazala srednji prst. Bio je to lep osećaj. Srednji prst. Koja buntovnica. Brzo ga je izravnala sa ostalima, bilo ju je stid.

* * *

Pre osamnaest godina stajala je na tom istom mestu. Tada još nije imala ni ime. Nije ni znala da postoji. Ostavljena ispred velike bele građevine, bez poruke, bez ikoga. Sama. Bila je zima. Temperature su dosezale debele minuse, kosti su podrhtavale ispod gospodskih kaputa. Reklo bi se da joj se tada prvi put posrećilo u životu, radnica doma je primetila na vreme.

Prava mala lepotica. Loknasta kosa i crne oči boje tuge. No, ipak se nisu otimali oko nje. Napunila je dve godine i još uvek nije imala svoje ime. Prozvali su je Nika. To je bilo moderno ime tada, a i bila je ničija, pa se složilo u priču.

Nije da je nisu hteli. Zapravo su uvek prilazili njenom krevetiću i nju prvu razmatrali za usvajanje, ali čim bi mala Nika skočila na svoje slabašne nožice i napravila par koraka, parovi bi je potapšali po glavi, okrenuli se i otišli. Nika se nije ljutila, bilo joj je samo krivo što neće da se igraju sa njom. Nije imala preku narav. Nije imala ni noge iste dužine, zato je šepala i zato nisu hteli da se igraju sa njom ti odrasli ljudi, shvatila je vremenom.

Godine su prolazile, Nika je krenula i u školu. Razume se nije imala roze olovke, sveske sa jednorozima, šareni ranac, a ni mamu i tatu. Tada je shvatila da je morala od nekog da potekne, da je neko stvorio. Izmislila je priču u svojoj glavici. Izmislila je da joj je majka vila i da je otišla da pomaže drugoj deci koja su tužna. Za tatu nije još smislila nešto dovoljno dobro, ali je znala da je morao da ode iz opravdanih razloga.

U sirotište je jednog leta došao dečak njenih godina. On je već imao svoje ime-Lav. Dobio ga je jer je njegov plač mogao da se čuje kroz sve hodnike prethodnog doma, kao rika velikog kralja džungle. Sa njim je došla i njegova mlađa sestra-Tara. Roditelji su im poginuli u saobraćajnoj nesreći. Nisu imali nekog ko bi ih uzeo.

Leo, Nika i Tara su postali tri musketara. Nika je počela da priča kako su i njeni roditelji umrli u saobraćajci, a bili su tako divni ljudi.

Njih troje su imali jednu igru koja nije mogla uvek da se igra. Bio im je potreban Mesec. Kada sva deca odu da spavaju, a mesec izađe dovoljno visoko iznad brda, oni bi se iskrali iz svojih krevetića i odlazili blizu prozora na kome se mesečeva svetlost presijavala. Prašina je tada svetlucavo padala po njima dok bi oni plesali smejući se u sebi. Maštali su da je to čarobni prah koji će im ispuniti želje ako dovoljno dugo igraju ispod njega. Zamišljali su uvek isto. Lav je hteo da sutra za ručak bude neko dobro isprženo meso, Tara da dobije roze jednoroga, a Nika se nadala da će dobiti novu nogu kako bi mogla lepše da igra. Lavu bi se nekad i ispunila želja i tada bi bio srećan ceo dan. Tara nije dobijala jednoroga, a Niki se nekad činilo da su joj noge iste veličine, ali bi na času fizičkog shvatila da je i dalje jedna kraća od druge.

Mesečev ples se ponavljao i pregršt želja je slat ka nebesima. Nisu verovali u Deda Mraza, ali ovo je bilo smisleno, samo je trebalo igrati i duboko verovati. Međutim, vremenom je vera nestajala. Plesni koraci su postajali umorniji, usporeniji, nezadovoljniji. Deca mesečeve prašine su prestala da plešu i noćima punog meseca su se trudili da što jače žmure i što pre utonu u snove.

Dve godine nakon poslednjeg plesa Lava i Taru su odveli. Pojavili su se ljudi kojima su oni odgovarali i odlučili su da ih uzmu. Njih dvoje samo. Bez Nike. Nika se tu nije uklapala. Plakali su, vrištali, opirali se, ali džaba. Razdvojili su ih. Jedina nada je bio ples, ples ispod mesečeve prašine. Nika je plesala svako veče kad bi ugledala belu sjajeću loptu na nebu. Plesala je što je bolje mogla, zaista se trudila. Jecala je noćima. Molila je, preklinjala, iz dubine duše želela, ali ništa. Krivila je svoje noge. Nije mogla da igra najlepše na svetu, nije mogla sa takvim nogama. Ona je kriva.

Dani su šepali. Nika za njima. Prolazili su letnji raspusti jedan za drugim, a onda i zimski. Nika nije volela tu gomilu slobodnog vremena. Nije znala šta da radi, gde da ide. Družila se sa normalnom decom iz doma, ali većinu vremena je istraživala, učila. Imala je samo 13 godina, a već je znala sve krvne sudove u telu čoveka, latinske nazive, a o kostima da ne pričamo. Htela je da bude najbolja od najbojih. Čitala je što je više mogla. Sve je to činila zbog sebe, ali i zbog misli koje su se nekako uvek vraćale na Lava i Taru. Nije mogla da ih zaboravi.

Upisala je Medicinsku školu, logičan potez. Nije se radovala tom prvom septembru jer je znala da će morati da objašnjava odakle dolazi, ko je, šta je, a priča o mami vili nije više pila vodu. Ušla je u učionicu i sela u prvu klupu do prozora, što bliže profesorima kako bi što manje imala prilike za priču, za zapitkivanja radoznale dece. U učionicu je ušao visok dečak, dugačkog koraka i mrgudnog pogleda. Seo je pored nje iako je bilo praznih mesta za izvoz. Izbegavala je da ga pogleda. Međutim, dečko je potapšao po ramenu, hteo je da se upoznaju. Komunikativan je bio, izgleda. Predstavili su se jedno drugom, ali Nika nije bila raspoložena da produbljuje taj odnos i okrenula se ka prozoru. Bio je hladan jesenji dan.

Kada je odzvonilo poslednje zvono tog dana Nika je prva izašla iz učionice. Nije joj se išlo domu svome, kako ga je ona nazivala, niti joj se ostajalo tamo. Nije znala gde bi. Odlučila je da šeta. Dugo je šetala, dok joj se noge nisu umorile i primorale je da uđe u autobus. Ispred doma je bila neobična scena. Radnica Mila je sa nekim dečakom pričala, milovala ga po kosi. Pitala se ko je to, da li ga zna, a onda joj je radnica Mila mahnula rukom i pozvala je da priđe. Dečak se okrenuo ka njoj i zaplesao. Zaplesao je njihov ples, a ona je zaplakala. Lav je došao. Pritrčala mu je i zagrlila ga što je jače mogla. Isto je učinio i Lav.

Doneo joj je poklon. Ogrlica sa mesecom. Niki je postalo sve smisleno odjednom. Osetila se ponovo srećnom. Grlila ga je iznova i iznova. Bila je sigurna opet. Njen Lav je tu.

Pričao joj je o roditeljima. Dobri ljudi. Živeli su u Švedskoj i kada su se novčano obezbedili, vratili su se ovde. Dobri su prema njemu i Tari. Ona ih obožava, ali on nije mogao da im oprosti što su razdvojili tri musketara. Poverio se Niki da je plesao noću kad bi mesec provirio kroz prozor njegove sobe, ali nije bilo prašine i onda nije ni uspevalo da mu se ostvari to što je želeo. Sad nije ni morao da želi meso za ručak, svejedno ga je imao. Želeo je da umesto namirnica iz prodavnica, roditelji dovedu Niku. Silno je želeo, ali nije se ispunjavalo. I onda se setio ako već Nika neće doći, zašto on ne bi došao njoj. I eto ga, tu je.

Nika se zaposlila kao šetač pasa i štedela za neku svetliju budućnost i tamnije dane. Sa Lavom se viđala svakog petka i pričali su o životu, budućnosti, sreći. Nedeljom je odlazila kod njih na ručak. Volela je te nedelje. Pravila se da je to neko porodično okupljanje. Tara je porasla i postala je prava mala damica. Posle ručka, Lav bi je pratio do doma. Držao je za ruku, to mu je od skoro bio ritual. Volela je taj njegov stisak ruke. Jedne nedelje je ispred doma i poljubio. Zbunila se. Prvi poljubac. Bilo je lepo.

Znala je da će sa osamnaest godina napustiti svoj dom i otići nekuda. Pao je dogovor sa njenim Lavom. Živeće zajedno i opet će plesati kao onda, kao deca mesečeve prašine. Jedva su čekali. Jedva je čekala da ode iz tog jada u kome je živela, jedva je čekala da upiše Medicinski fakultet, jedva je čekala da uzme život u svoje ruke.

 

* * *

 

Dočekala je.

Okrenula je leđa svetu i pokazala srednji prst. Bio je to lep osećaj. Srednji prst. Koja buntovnica. Brzo ga je izravnala sa ostalima, bilo ju je stid

Lav ju je uzeo za ruku, a u drugu je uzeo onu braon kožnu torbu u koju je stalo njenih osamnaest godina života. Deca Mesečeve prašine su zakoračila ka onim željama koje su Mesecu slali, a koje sad sami mogu da ostvare.

 

Nina Dekić