Ninin kutak: “Ljubav nije nestala, samo se sakrila“

, RAZNO

Ljubila sam se sinoć sa nekim bradonjom u klubu. Prišao mi je dok sam nameštala moju upečatljivu leptir mašnu bele boje. Poljubila sam ga prva. Ljubilo mi se. Nije bio nešto, imao je bradu. Nisam ga posebno ni odmeravala, šta me briga. Jedini uslov je bio da se dobro ljubi, a to je ispunio.

Posle toga se nismo videli. Otišla sam kući. Nisam mu dala broj, a i da jesam ne bih se javila. Ne javljam se na nepoznate brojeve, sa razlogom su nepoznati. 
Na zidu sam lupila još jednu recku crne boje. Još jedan bradonja je osvojen. Do sad ih je bilo 9, ovo je 10.

Sela sam na svoj krevet, izula blatnjave crne cizme, zapalila cigaru i sklopila oči. Sinoć mi je bio 22. rođendan. Slavila sam sama. Na izlizane čestitke nisam odgovarala, a na one malo originalnije sam slala praznu poruku. Toliko sam bila zahvalna. 
Skinula sam i mašnu koja me sad već nervirala. Dim cigarete se osećao u celoj sobi. Nije me bilo briga. Meni ne smeta. Ispala mi je cigareta na beli jorgan i prosula sivilo po njemu, opsovala sam mu majku i zapalila drugu. Smirila me.
Jutro je odavno bilo prisutno, ali meni se činilo kao da mi već predugo ne sviće. Nije to bilo zbog ljubavi, nikad nisam verovala u tu glupost. Makar sam se trudila da se tako prikažem svetu. Veza mi je bila smrtna kazna, a raskid oslobođenje. 
Koji su se to geni moje majke i oca ukrstili da nastanem ja ovakva? Nikad nisam razumela one slabašne tatine princeze što bez momka ne mogu ništa. Ja sam mogla. Tegle sam otvarala bez problema, sijalice menjala, nosila sama svoje teške torbe. Mogla sam sve sama.
Nisam razumela potrebu za emotivnim vezivanjem sa tamo nekim muškarcem. Nisam razumela ni monogamiju, pa ni taj prokleti brak. Da sam ostala u svom selu, sada bi me već udali i ja bih mesila vanilice svom mužu. Stresla sam se od te pomisli. 


Nisam shvatala kako je neko sad siguran da će voleti svog partnera do kraja života, kad ja nisam bila sigurna ni da li da ispušim još jednu cigaru ili ipak ne. Kako je ta neka žena koja ih je imala 28, znala da je baš taj 29. onaj pravi i za sva vremena? I ko je, bre, uopšte pravi? Koja budala je izmislila brak? Nisam zapalila još jednu cigaretu.
Skinula sam odeću i ostala u donjem vešu. Hladnoća se privila uz mene. Uskoro će Nova Godina. Vreme lažne sreće. Pitala sam se kad će pasti prvi sneg. Slavila sam taj dan i čestitala ga svima, od srca. 
Razmišljala sam. Kad li sam ušla u pogrešni voz koji me je doveo do ove tačke? Da li je to bilo kada sam napunila 8 godina i obećala sebi da se nikad neću udati? Ili je to bilo kad mi je prvi dečko slomio dušu? Ili kad sam spavala sa prvim bradonjom kome ni ime nisam znala i iz čijeg sam se stana rano ujutru iskrala i nikad se više vratila? Ili kad sam to ponovila dovoljno puta da mi se zgadi? Ili onda kada sam shvatila foru za otvaranje svih tegli?
Uzela sam pivo iz frižidera. Nisam znala šta želim. 
Ljubav? Hah, ljigava reč ispunjena gomilom lažnih obećanja i praznih osećanja.
Znala sam da sam u pravu, ali zašto sam onda bila toliko nesrećna?

Možda zato što sam čekala onog nekog “Njega”? Možda zato što sam htela sa njim da slavim taj rođendan? Možda zato što sam čekala njegovu čestitku, koja nije stizala, pa su mi onda one druge bile beznačajne?
Zar svi imamo tog nekog “Njega” i svi vi tu neku “Nju” koji su kao neizlečiva bolest?

Ponekad se zapitam gde je ljubav. Ponekad mi zafali, ali to je tajna. Uzdam se u onu pesmu Parnog valjka u kojoj nam poručuju da ljubav nije nestala, već se sakrila. To me uvek uteši jer sam odlična u igri “Žmurke”, pa sam sigurna da ću je naći, a do tad ću se praviti da je ni ne tražim, jer mi ne treba. I piću ovo pivo i ljubiti se sa bradonjama i čekati njegovu poruku.

 

Nina Dekić

Fotografija: Marko Azdejković