Šta je imaginizam?

, CULTURE

U svetskoj književnosti postoji mnoštvo različitih književnih pravaca i pojmova, koji su neretko potpuno nepoznati široj javnosti. Jedan od takvih primera je i pojam imaginizma, odnosno imažinizma, koji ćemo kroz ovaj tekst detaljnije predstaviti i samim tim naučiti nešto više o tajnama svetske književnosti.

Imaginizam ili imagizam je avangardni književni pravac nastao početkom 20. veka u Engleskoj i Severnoj Americi, a zatim je proširio svoj uticaj i na Rusiju.

Počeci imaginizma

Imaginizam se javlja 10-ih godina dvadesetog veka, neposredno pred početak Prvog svetskog rata, u vreme industrijalizacije i razvoja znanja i tehnologije, što se na kraju odrazilo i na samu književnost. Do tada su pesnici svet prikazivali kroz apstraktno-poetski način, dok se imaginisti pod uticajem društvenih dešavanja tog vremena, suprotstavljaju takvom prikazu, pa se okreću realističnijem i pesimističnijem opisu života i sveta oko nas. U periodu od 1912. do 1914. imaginizam doživljava svoj vrhunac.

Temelje za nastanak ove anglo-američke avangardne škole postavio je Tomas Ernest Hulm, engleski pesnik i književni kritičar 1908. godine, međutim ime pokretu dao je Ezra Paund, američki književnik koji se i danas smatra začetnikom ovog pravca.

Paund je pojam zamislio i sastavio od engleske reči „image“ koja je nastala od latinske reči „imago“ što znači slika, a zahvaljujući njemu pokret je dobio svoj puni zamah 1912. godine kada su američki i britanski pisci razmenjivali nove ideje. Paund je imao ogroman uticaj na razvoj moderne poezije i svoje savremenike, te je pomogao da se njihovo pisanje promoviše na oba kontineta. Neki od najpoznatijih pisaca pod Paundovim uticajem bili su Robert Frost, Džejms Džojs, Ernest Hemingvej i T.S. Eliot.

Glavnim predstavnicima imaginizma smatraju se pored Hulma i Paunda, još i pesnici poput Ričarda Aldingtona, Ejmi Lovel i mnogih drugih.

Karakteristike imaginizma

Sam naziv nas upućuje da je glavno obeležje ovog književnog pravca slikovitost. U traganju za novim načinom izražavanja, pisci imaginisti smatraju da je jedina pouzdana vrednost u preciznom, vizuelnom doživljaju stvarnosti.

Izražavanje se temelji na konkretnim slikama i metaforičnosti sa jasno izraženim detaljima, izbegava se apstrakcija i simbolika, tako da se ključno stremi ka sažetosti, a neretko se u poeziju uključuje govorni, narodni jezik.

Zanimljivo je da se ovaj književni pravac razvio pod uticajem kineske i japanske poezije, naročito haiku-a, što se odrazilo na slobodu stiha, a pisci se ne pridržavaju tradicionalnih pravila rimovanja i gramatičkih pravila.

Imažinizam u Rusiji

1919. godine pod uticajem imaginizma, u Rusiji se javlja imažinizam, pokret koji će trajati punih pet godina. Naime, u jednom poznatom ruskom časopisu objavljena je „Deklaracija ruskih imažinista“ koju je napisao Vadim Šeršenevič, u kojoj se ističe važnost metaforičkog izraza, boje i ritma slikovitog prikazivanja radi stvaranja sugestivnih slika i estetskog doživljaja, gde je jasno definisano da bi slika zaista vredela, potrebno je da ona „živi“. Najznačajniji predstavnici imažinizma su pored pomenutog Šeršeneviča bili i Sergej Jesenjin, Anatolij Marijengof, Rurik Ivnev, Ivan Gruzinov, Aleksandar Kusikov i drugi.

Zajednica imažinista je u međuvremenu ipak bila podeljena jer su njeni članovi pripadali različitim društvenim grupama i imali različite stavove i poglede na svet, pa se to u kasnijem razvoju pravca vidno razlikovalo.

Jesenjin o imažinizmu

Foto izvor: istorijaplus.wordpress.com

Sergej Jesenjin, jedan od suosnivača ovog pokreta, je želeo da vidi svet koji je kroz svoje pesme oslikao. Akcenat njegove poezije iz prve imažinističke faze proističe iz činjenice da se taj svet odrazio u njegovom vizuelnom prikazu. Takozvano „oko“, kojim je Jesenjin pre svega video svet, postaje realističan princip, te na taj način traži osvetljen poetski prostor. Jesenjin je bio taj koji je ukinuo simbolističku distancu između poetskog prostora i onoga koji taj prostor doživljava. Pesnik je unutar prostora koji poetski slika vratio svoje čitaoce ka predmetima koji iniciraju samu pesmu.

Najznačajnije Jesenjinove pesme su one koje su bile u celini jedinstven slikovni spoj, tj. one u kojima nema posebnih slikovnih i neslikovnih detalja. Te pesme su na prvi pogled izgrađene tehnikom realnog prikazivanja činjenica, ali ne i utisaka, zato što je pesničko „oko“ vizuelno neutralno.

Čitajući njegove pesme stiče se utisak da se slikovne informacije mogu ređati bez ograničenja i da mesto na kojem su one zaustavljene nije ni sa čim predodređeno. Međutim, svaka pesma poseduje neospornu unutrašnju ograničenost koja se postiže „rasipanjem“ svojstava. Primera radi, svetlost, koja u sintagmatskom smislu „pršti“ na „zalive rečne“, u svom doživljaju pršti po celom prostoru pesme.

Jesenjin je u svojoj deskriptivnoj poeziji primenjivao homogenizaciju takozvanih metričkih i semantičnih jedinica, gde slika ima dominantno mesto. Ovde je slika predstavljena kao ram i zbog toga je siromašnija, a dosta opštih mesta je opisano, poput „zviždi vetar“, „dan se gasi“  i bez detaljnih i konkretnih postupaka koje je Jesenjin primenjivao u svom ranijem stvaralaštvu. Bio je svestan značaja svojih novih otkrića u tehnici građenja i korišćenja slike i u vezi s tim je u predgovoru za izdanje svojih pesama 1924. godine pisao:

„U mojim stihovima čitalac pre svega treba da obrati pažnju na moj lirizam i na onu slikovitost, koja je poslužila kao putokaz mnogim mlađim pesnicima i beletristima. Tu sliku nisam ja izmislio… ali sam je prvi razvio i stavio u osnovu mojih stihova. Ona u meni živi organski isto onako kao i moje strasti i osećanja. To je moja specifičnost i o tome od mene mogu učiti, kao što se ja nečemu drugom mogu naučiti od drugih.“


Pročitajte i: 8 osobina koje poseduju kulturni ljudi prema Čehovu


Autor: Aleksandra Petković
Dodatni izvori: lektire.rs, sr.wikipedia.org
Foto izvor: pixabay.com