Mehur je konačno naprsnuo- ali, da li ćemo sada prisustvovati drugim pretnjama sa kojima se čovečanstvo suočava?

Već neko vreme živeli smo u mehuru od sapunice, mehuru sazdanom od lažnog komfora i poricanja. Mi u bogatim državama, počeli smo da verujemo da smo prevazišli materijalni svet. Bogatstvo koje smo nagomilali – često na štetu drugih – štitilo nas je od stvarnosti. Životom iza zidova, prelaženjem iz jedne izolovane kapsule u drugu – iz naših kuća u automobile, kancelarije, tržne centre – uverili smo sami sebe da smo dostigli tačku kojoj sve civilizacije teže: zaštićenost od prirodnih opasnosti.

Sada kada je membrana našeg mehura pukla, shvatamo da smo ogoljeni i zgražavamo se dok biologija, koju smo naizgled proterali, pravi rusvaj po našim životima. Kada ova epidemija prođe, iskušenje će nas vući da pronađemo neki novi mehur. Ne smemo sebi da priuštimo da podlegnemo tom iskušenju. Od sada treba da izlažemo svoje umove bolnim činjenicama koje smo suviše dugo poricali.

Pročitajte i: Andrea Bočeli nastupa u praznoj Milanskoj katedrali za ceo svet

Planeta ima nekoliko rak-rana, a u poređenju s nekom od njih, virus korona će izgledati kao da je lak za lečenje. Jedna od njih je postala moja opsesija poslednjih godina, a to je: kako ćemo se prehraniti? Tuče oko toalet-papira su dovoljno gadne za gledanje: nadam se da nikada nećemo morati da svedočimo tučama oko hrane. Međutim, postaje sve teže uvideti kako ćemo uopšte moći da ih izbegnemo.

Pojavljuje se sve više i više naučnih dokaza koji pokazuju kako će poremećaji klime verovatno uticati na naše snabdevanje hranom. Već sada, poljoprivreda u nekim delovima sveta trpi od posledica suše, poplava, požara i najezda skakavaca (čija pojava u poslednjih nekoliko sedmica deluje kao da je posledica anomalija kod tropskih ciklona). Kada ovakve opasnosti nazivamo „biblijskim“, pod tim mislimo da su to stvari koje su se dešavale veoma davno i to ljudima čiji način života teško možemo i da zamislimo. Sada, sve češće, takve stvari se dešavaju i nama.

U svojoj predstojećoj knjizi, „Naše poslednje upozorenje”, Mark Linas objašnjava šta se vrlo verovatno može desiti s našim snabdevanjem hranom sa svakim stepenom povećanja globalnog zagrevanja. On smatra da ekstremna opasnost počinje otprilike kada se temperatura poveća između tri i četiri stepena celzijusa u odnosu na predindustrijski nivo. Na toj tački, jedan čitav niz međusobno povezanih dejstava pretiće da proizvodnju hrane pošalje u smrt. Spoljne temperature postaće previsoke da bi ih ljudi podnosili, čime poljoprivredna delatnost za sopstvenu prehranu postaje nemoguća širom Afrike i Južne Azije. Stoka će poumirati od stresa izazvanog previsokim temperaturama. U većini zemalja, temperature će početi da prelaze pragove izdržljivosti za mnoge važne biljne kulture, a najvažniji regioni za proizvodnju hrane pretvoriće se peščare. Istovremeno propadanje cele jedne žetve na globalnom nivou – nešto što se nikada nije desilo u svetu u savremeno doba – postaće vrlo verovatno.

Zahvaljujući našoj iluziji o tome da smo bezbedni, ne radimo skoro ništa u iščekivanju ovakve katastrofe, a kamoli da pokušavamo da je sprečimo.  Ovo egzistencijalno pitanje skoro uopšte ne prodire u našu svest.

Pročitajte i: Mekana i blistava koža lica za samo deset minuta? Moguće je!

Izvor: theguardian.com

Prevod: Anđela Mihailović