Ninin kutak: Mila je odlučila da bude srećna

, RAZNO

Mila i ja smo se upoznale u osnovnoj školi, prvog dana. Učiteljica nas je stavila da sedimo zajedno, jer smo bile jedine pametnice koje nisu našle svoga para za klupu. Nije mi bila odmah simpatična. Nervirala me je. Imala je onu pernicu na tri sprata, sveske sa princezama, šljokicama, od debelog papira. Ja sam imala malu pernicu, 3 olovke i svesku sa likom nekog junaka kog nisam ni prepoznavala. Međutim, Mila je uvek imala osećaj za druge, tako me je i pridobila. Davala mi je svoje šarene olovke, nije htela da ih uzima natrag, uz izgovor da njoj ne trebaju. Ja sam ih čuvala kao oči u glavi. Zahvaljivala sam joj se palačinkama, koje se ne jedu kod nje u kući, jer njena mama ne kuva.

Ona je slabo izlazila napolje, morala je na časove klavira i engleskog jezika. Kada bi izašla, majka bi je brzo zvala natrag, jer joj se nije sviđalo da joj dete toliko vremena provodi na ulici. Mila je znala često da plače zbog toga. Htela je češće da odere kolena zbog nespretnog trčanja, da se igra žmurke, da crta školice i pije iz flaše koju deli petoro dece. Plakala je i zbog svađa njenih roditelja, koje su nastajale često i zbog nje, jer je retko ispunajvala njihova čudna očekivanja. Za Milu je bio smak sveta kada dobije 4, jer je to značilo ostajanje kod kuće uz besomučno ponavljanje gradiva sa majkom i uvrede da je glupa. Neretko bi joj govorili i da je nesposobna. Oni nisu poznavali svoje dete. Mila je pevala prelepo, volela je da pleše, znala je matematiku najbolje od svih.

U 7. razredu mi je u svlačionici, pred fizičko, pokazala ranu na svojim rebrima. Kaže da joj je tako lakše. Kao da sebe kazni što nije dovoljno dobra. Nisam to razumela. Čak sam se uplašila. Pomislila sam hoće li tako i mene kažnjavati ako ne ispunim nešto što mi kaže. Međutim, to je Mila, mila je. Nikad ništa loše nikom nije učinila, svi su prepisivali od nje, svima je prepričavala lektire, a mene je volela kao sestru. Naravno, i ja sam nju, ali na pomisao da sam joj stvarno rod, i da moram da živim u toj kući, samo bih se stresla. Plašila sam se svakog časa fizičkog, jer su na Milinim rebrima, stomaku, butinama rasle kazne. Nisam znala kako da joj pomognem. Nisam znala kako da je ubedim da je ona najbolje stvorenje na ovoj planeti i da ne treba to da radi. Rekla sam joj tada da ću je tužiti mami. Ona se naljutila i rekla da neće više pričati sa mnom ako to učinim. Nisam je tužila.

Krenule smo zajedno i u srednju školu. Mila se tada smirila sa kažnjavanjem, ali se videlo da nije baš sva svoja. Teško joj je bilo da se snađe sa svim novim gradivom i da postigne druge stvari koje su joj njeni natovarili na nerazvijena pleća. Jednom je pobegla od kuće kod mene. Plakala je celu noć. Rekla je da je njeni ne vole i da je ta kuća sve, samo ne dom. Nakon tog bega je bila kažnjena. Ta kazna ju je skroz promenila. Potonula je. Manje mi je pričala o svom životu, posle škole više nismo šetale, bežala je. Jedne srede sam primetila da opet ima rane po telu, samo što ih je sada veštije pravila, pa je izgledalo sve kao jedna velika slučajnost. Znala sam da nije, ali nisam znala šta da učinim.

Rekla sam mojima za to, oni su odmahnuli rukom uz izraz lica koji je poručivao da je ona samo besno dete koje sve ima, pa ne zna šta će od sebe. Mila to nije bila. Mila je bila tužna, sama, usamljena, prazna. Mila se plašila svojih. Nije imala nikakvu potporu, imala je komplekse koji su je mučili. Mučili su je i njeni roditelji, jednom joj je majka rekla da takvo dete kao što je ona niko ne treba da ima. Ubedili su je da nimalo ne vredi, da im je samo teret, da ne treba da postoji.

Od tada, Mila je živela u svom svetu, bez osmeha. Prestala je da jede. Ćutala je i gledala u jednu tačku.

Do kraja srednje smo se dosta udaljile. Nisam htela da tako bude, ali ona nije mogla drugačije. Počela je i da puši, pa je cigare gasila na svojoj koži. Znala je i da izlazi više od mene, opravdavajući se svojim rodijteljima učenjem do kasno i poručivala da joj ne ulaze u sobu. Vraćala se rano ujutru pre nego što njeni krenu na posao.

Jednog jutra sam je zatekla kraj reke, u suzama, mokru. Pozdravila me je i ubrzanim koracima krenula kući. Nisam ni slutila šta je tog jutra htela da učini.

Bio je kraj srednje škole. Slavili smo što odrastamo i odlazimo na fakultete gde se nalaze ozbiljni ljudi kakvi ćemo i mi postati. Mila nije došla.

Ispred naše zgrade bila su kola Hitne pomoći. Milini roditelji su uplakano zurili u unutrašnjost kola koja su skrivala nešto. Kada sam se približila videla sam i moje kako ih smiruju i meni pokazuju rukom da uđem u kuću. Mila je tog dana prerezala vene i bili su u pitanju sekundi koji su je delili od večnog sna.

Njeni roditelji su joj dali sve, ali ne i ono najvažnije – ljubav, koju svako dete zaslužuje.  Čula sam kasnije da su je roditelji pitali zašto je to učinila, a ona im je odgovorila: „Odlučila sam da budem srećna.“

 

Nina Dekić

Izvor fotografije: www.weheartit.com