Ninin kutak: Ukroti me

, RAZNO

Zove se Sonja.

To je sve što znam. Zove se Sonja..

 

* * *

Pre vrtoglavo mnogo godina, moj deda i ja smo obavili jedan od onih muških razgovora. Bio sam dovoljno star da mi natoči čašicu orahovače i da, pre ozbiljne teme, nazdravi sa mnom. I dan danas se sećam njegovog pogleda i grubog glasa dok je započinjao, prema njegovom mišljenju, jako ozbiljnu temu. Meni je bilo smešno što tako ozbiljno priča o ženama, kao da je to neka filozofija, pa sam  sam se smejao kao kakav krelac. Prekorno me je pogledao, nakašljao se i započeo.
-Znaš, ti se sad smeješ, a ni ne znaš šta te čeka kad zakoračiš čizmom 45 u ovaj svet. Tvoja noga je još uvek mala, nije doprla daleko, nije osetila trnje, ali polako, zato ti i pričam, da budeš spreman kad bude.

Luka moj, jesi li se ti nekada zaljubio, blago meni?

-Jesam jednom, ali me je brzo prošlo, dosadilo.

-Tako sam i mislio. To je i u redu. Sada. Eh, pazi se tog zaljubljivanja. Pazi se da ne izgubiš glavu za nečim što teško može da bude tvoje, jer nije ni svoje.

-Ne razumem, deda. Pa, ti si uvek pričao kako je „biti zaljubljen“ najlepše stanje koje ova planeta može da nam pruži. Kako sad da se čuvam toga?

-Jeste. Jeste, ali se pazi bolne zaljubljenosti. Znaš, sinko, ima ta jedna vrsta žena, opasna vrsta. Njih se čuvaj ili nauči kako sa njima, trećeg nema.

-Kakva je to vrsta, kako da ih prepoznam?

-Te žene su ti kao divlji konji. Beže od ljudske ruke, a sve što bi hteli jeste da ih ona pomiluje. Plaše se, znaš. Koračaju ponosno, dignute glave. Tako i te žene. Ne, nisu to one nadmene, nafrakane, čak suprotno. To su one što mogu sve same, uvek nasmejane, zalude svojim kikotom, zavode plesom, miluju očima, varniči energija iz njih, opiju te životom koji izvire iz te naivne duše. To su neukrotive žene. Prava je sreća naići na njih jer će ti pokazati šta je život, pokazaće ti koliko možeš biti srećan, ali čuvaj se.

-Čega, deda?

-Njih. Otići će ako vide strah u tvom dodiru, tvom pogledu. Užasavaju se straha i nesigurnosti. Otići će. Osmehnuće ti se i otići. Ali, postoji šansa da je zadržiš.

-Kako?

* * *

 

Avgustovska noć, vruća i nepredvidiva. Baš kao i Sonja. Upoznao sam je u baru u koji sam stalno izlazio, ali je nikada do tad nisam sreo. Pio sam tamno pivo kad je uletela ona, pokisla kao miš. Nije ona marila za to, smejala se. Sela je pored mene i osetio sam miris cimeta, miris života. Uzela je i ona jedno tamno 0,5. Nazdravila mi je uz reči „Za slobodu, druže moje“, i otpila trećinu krigle. Oči su joj se sijale kao da je sve Novogodišnje lampice strpala u njih. Smejala se kao dete, glasno i iskreno, toliko da sam se i ja smejao i ceo lokal, a možda sam samo umislio. Ćaskali smo o omiljenoj boji sladoleda, obliku patika, ukusu začina, pivu i ko zna o čemu još, trtljao sam samo, nisam ni razmišljao. Tako sam nerazmišljajući uzeo je za ruku i izveo na kišu, hteo sam da plešemo onako kao u filmovima, šta ću, deda je bio romantik, pa sam odgledao mnogo romantičnih komedija. Mogu samo reći da kiša nimalo nije romantična. Umalo mi je žena u prolazu izbila kišobranom oko, Sonju sam 3 puta zgazio, a i upropastio sam svoje patike. Na kraju neuspešnog plesa, Sonja je uletela u taksi i veselo mi mahnula. Ostao sam da gledam za tim autom kao pokisao pas.

Mesec dana kasnije sam je sreo u Novom Sadu. Šetao sam Dunavskim parkom i dah mi je izbila njena figura spuštena na obližnju klupu. Udubljeno je čitala nešto, nisam stigao da vidim šta, a već su nam se pogledi susreli. Nasmejao sam se, a ona je prišla i poljubila me. Zbunio sam se, ali sam je podigao u naručje od radosti. Proveli smo divan dan u Novom Sadu. Tada sam i saznao da joj je ime Sonja. Na kraju dana smo otišli na autobusku stanicu kada mi je rekla da zažmurim, što sam i učinio, a kada sam otvorio oči, nje nije bilo. Ostavila mi je poruku u džepu: „Ukroti me 🙂 “.

Ona nema mobilni, ne razumem šta radi u životu, ne znam kako se preziva, jer joj na vratima stana piše Sonja, nema porodične fotografije na noćnom stočiću.

Ona ima sliku konja na zidu, mačku belog repa, lepe noge, čarobne kukove, misteriozne oči, najdečije osmehe, čudne poglede na svet.

Najviše sam voleo da verujem da sam poseban u njenom životu, jer je ona to bila u mom. Zaljubio sam se kao magarac. Zaboravio sam sve što mi je deda pričao i zaboravio sam šta je rešenje za te opasne žene, šta je rešenje za Sonju. Nisam znao kako da je pripitomim jer su nekada koraci sa njom bili lagani poput vazduha, a nekada kao da smo koračali u različitim smerovima. Onda sam uradio ono što nisam smeo, uplašio sam se. Sonja je otišla iz mog života. Nestala je, ali sam njen smeh mogao da čujem u svakom ćošku svakog grada. Njene jagodice su gorele moju kožu, plesao sam noćima sam. Sanjao sam je. Nekoliko godina kasnije sam sreo drugu ženu, pitomu. S njom je bilo lako posle Sonje, bio sam srećan, ali Sonja je ostavila neopisiv trag na mojoj duši. Nikad je nisam zaboravio.

 

* * *

 

-Sinko moj, kada naiđeš na takvu, ne puštaj je. NE PUŠTAJ JE! Ona je nešto najbolje što može da ti ukrasi život, samo ako znaš da ne treba da pustiš, samo to ne. Onda je tvoja, zauvek. Ukroćena. Mirna. Umiljata. TVOJA! Uzdravlje!

 

Nina Dekić

Izvori fotografija: www.pinterest.com

Leave a Reply