Ninin kutak: Priča o tamo nekom čoveku

, RAZNO

Dosta se govorikalo o njemu. O tom tamo nekom čoveku. Zvali su ga Brka. Ime mu je posle toga zaboravljeno. Nisam sigurna ni da bi on znao da vam kaže kako su ga oslovljavali pre tog nadimka. Imao je visinu, što se ne bi moglo reći i za težinu. Masno tkivo mu je sagorela rakija. Ili pivo. Ili kombinacija ta dva. Ne znam.

Nije oduvek živeo u našem malom mestu. Kažu da je došao iz velikog grada. Iz dalekog Beograda. Kao dete sam uvek bila fascinirana tim velegradom i bilo mi je nepojmljivo da taj stari, oronuli Brka dolazi iz tako očaravajućeg mesta. Odande su nas posećivale sestre koje su bile veoma otmene i uglađene. Htela sam da budem kao one, a ne seljančica u opancima i prljavih obraza.
Da, kažu Brka iz Beograda. Uvek sam se pitala zašto bi neki tamo čovek došao iz tako velikog grada u tako malo selo, pa da još živi sam. Kružile su priče da ima ženu i ćerku u toj Srbiji. Onda mi je postalo još nejasnije zašto bi njih ostavio i došao kod nas, kako mu nisu nedostajale.
Brka je bio dobar. Uvek je znao da mi da čokoladu od jagoda kada prolazi pored moje kuće i da me nasmeje, dok je još i izlazio i mogao bilo šta da kaže. Kako sam bila starija, to smo više ćaskali. Znao je da mi kaže da je i njegova ćerka kao ja, samo tamnije kose i svetlijih očiju. Usudila sam se jednom da ga pitam zašto i ona nije sa njim, usledila je tišina. Slegnuo je ramenima. Odmahnuo rukom. Nije mi odgovorio.

Pisao joj je nekad pisma. Nisam sigurna da li je odgovarala. To ga je tištilo. Prestao je da piše. Počeo je da je zove. Taj dan kad bi okrenuo tih par brojeva i čuo glas svoje mezimice, on bi cvetao. Oči su mu sijale, ne od alkohola, već od sreće. Onda je i meni pričao:”Znaš ona, moja ćerka, ona sad ima 12 godina. Trenira ples. I voli je tata najviše na svetu”. Onda bi mu niz obraz skliznula neprimetna suza i omakao bi se bolni uzdah. Zatim bi mu ruka skliznula na vrat flaše rakije i to bi činila sve dok se flaša ne isprazni.

Voleo je Brka sa nama decom da se poigra žmurke. Kaže da to voli njegova ćerka, pa ima osećaj kao da se i sa njom igra.
Trudio se Brka da skupi šta novca za put do Srbije, ali mu je svaki mesec falilo. Znao je da potroši dosta na pivo, a i na moje čokolade. Pričao mi je: “Moja Malinice, sledećeg meseca ću posetiti moju malu devojčicu. U martu joj je rođendan. Ima ona sad vec 14 godina, isto kao ti. Misliš li da i dalje voli da pleše? Ma, sigurno voli”. Ne bi otišao ni sledećeg meseca. A, ni onog tamo.
Brka je naglo propao. Kao da ga je sav taj alkohol, koji je popio, povukao na dno. Dozvolio je da mu porok planira život i bilo je jasno kako će završiti.

Nije više bio vedar. Prolazio bi pored naše kuće pognute glave i nešto pričao sam sa sobom. Znala sam da sad sve pare troši na piće. Valjda ga je bilo sramota. Prestao je da zove ćerku. Kaže da ona ne želi da priča sa njim, da je ljuta na njega, ali je bio siguran da će je proći. Nije je prošlo.

On je patio. Voleo je, ali što li je otišao od nje? Uvek sam se pitala, ali nikad nisam dobila odgovor.

Mart mesec je prolazio svake godine, a on bi prišao telefonu, okrenuo broj, ali prekinuo. Sem tog rođendanskog dana nikad se ne bi usudio da priđe telefonu, a kamoli da okrene tih nekoliko cifara. Kasnije se više nije ni približavao govornici.
Prošlo je 6 godina od poslednjeg poziva.

Brka je skroz propao. Nije ga bilo šta za videti. I dalje je radio na skeli. Bilo je pitanje dana kad ce se srušiti sa nje. I desilo se. Desilo se baš na taj dan kad je dobio svoju mezimicu. Pronašli su ga na zemlji, desne ruke položene na srcu ispod koje se našla fotografija njegove kćeri.

Našla sam njen broj i nazvala je.
“Tata?”, bilo je njeno pitanje pre nego što sam stigla bilo šta da izustim.
Ponovila je uzbudjeno:”Tata, jesi li to ti?”
Odgovorila sam joj:”Izvinite, pogrešan broj”.
“Oh, ništa. Doviđenja”, odgovorila je razočarano.

Udaljila sam se od telefona, upalila sveću i prekrstila se.

Nina Dekić

Leave a Reply