Ninin kutak: Znak pitanja

, RAZNO

Sedim na terasi, nogu prebačenih preko limene ograde, dok bacam pogled na tebe.

Crne naočare kraj stola, plave oči, bos, računar je ispred tebe, mir u tvojoj glavi, brojke.

Bacaš i ti pogled na mene i osmehuješ mi se. Ne znam zašto.

 

Naređujem očima da prestanu da istražuju tvoje telo i usmeravam ih ka beskraju.

Naučena sam da slučajnosti ne postoje, da je sve sa nekim razlogom, da je sve smisleno. Onda je jasno zašto sam poverovala da ti i ja nismo tamo neki splet okolnosti, već kuća sa dobrim temeljima.

Pitam se sad da li su mogli pogrešniju stvar da me nauče.

 

Ti i ja, ništa sem obične slučajnosti. Slučajnosti u kojoj se pronašao smisao.

Slučajnosti u kojoj su se pronašli dvoje neprihvaćenih, drugačijih, neuparivih.

Kao kada bih ti rekla da čitaš priču između redova, a redova nema. Prazan papir.

 

Mi smo samo pljusak i kišobran.

Ti vitez sa kišobranom koji je spasao zaboravnu princezu.

Samo je problem što ja nisam princeza, a ti si samo vitezov oklop sa kišobranom u pravi čas.

Slučajnost smo ti mi.

Kontrast.

Trenutak.

Ništa više.

Manje možda.

Ništa posebno i ništa drugačiji.

 

Uobičajeni par što subotom gleda komediju uz pivo, a nedeljom razvrstava veš za pranje.

Tragedija bez komedije.

Zamagljene naočare.

Ništa.

 

Zašto me držiš za ruku?

Zašto pričaš one reči?

Ja tebe ne volim.

Sa tobom sam jer mi je dosadno da budem sama, trenutno.

Ti si sa mnom jer nisi navikao da budes bez ženskog para gaća.

 

Smisao života je ne biti sam.

Tako kažu.

Izgleda da smo ispunili smisao.

 

Zašto ljudi mnogo lažu?

Jesi li se zapitao koji je tvoj smisao?

Želiš li da budeš tata?

Pravi tata.

Ne onaj koji odlazi i napušta porodicu, nego onaj koji voli.

Shvataš li da nisi spreman, iako te pritiskaju godine. Opet oni ljudi kažu da je vreme. Porodica se mora praviti. Red je.

Šta ćeš ako ne budeš voleo svoje dete i suprugu koja će odjednom početi da zvoca? Znaš i to se dešava, samo što ljudi ne vole da pričaju o tome, ali bitno je da imaju kalupe u koje moraju da se saliju. I ne samo sebe, nego i druge, pa kad nećeš kalup pripremaju ti ludačku košulju.

 

Želiš li porodicu radi sebe, radi toga da opet ne budeš sam, ili radi širenja ljubavi?

Šta ako se jednog jutra probudiš sa osećajem da si mašina koja samo radi i isplaćuje novac za račune?

Gde je basket sa drugarima, skupe večere, nove cipele?

Gde je tvoja srećna žena?

Jesi li ti srećan?

Hoćeš li početi da piješ?

Koliko?

Hoćeš li udariti svoju ženu kad te pogleda ispod oka?

 

Stavi naočare, možda ćeš me bolje razumeti.

Znaš li šta je brak?

Brak je obećanje.

Ili ja to preozbiljno shvatam.

Obećanje drugom da ćeš bezuslovno biti uz njega i voleti svaki atom njegovog bića.

Ali opet, kažem, preozbiljno shvatam to „da“, valjda.

 

Kupio si prsten.

U crnoj kutiji je.

U džepu tvoje jakne.

I znam da sad planiraš kako, kad, da li.

 

Nemoj.

Dozvoli da ja tebe zaprosim.

Jesi li ti spreman za „živeli su tužno do kraja života“?

Eto, postavljam ja tebi znak pitanja.

 

Nina Dekić