Tuci me – oprostiću ti!

, RAZNO

Koliko puta su vam prijatelji rekli da ste u ‘nezdravoj vezi’? Da li ste ih ikada poslušali, da li ste razmislili zašto vam to govore? Ili ste primedbu pripisali ljubomori? Na kraju krajeva istina je sukob stavova. Čovek vidi samo ono sa čim je spreman da se suoči, zar ne?

Biti ,,singl’’ je verovatno jedan od najvećih grehova današnjice. Mladi su u ozbiljnim vezama još od kraja osnovne škole, najčešće ne zato što su našli srodnu dušu, ljubav svog života, već jer to tako treba. Te veze uglavnom nisu dugog veka, a onda počnete da se pitate šta nije u redu sa vama? Tako u želji da ispravite svoje ,,greške’’ počnete da popuštate i trpite ono što vam je ranije bilo neprihvatljivo, a ako vam je partner takvog mentalnog sklopa, on će to uvideti i koristiti. Iznenađujuće, takvi uopste nisu retkost! A onda ako tako odaberemo, možemo da živimo komforno u svetu iluzije. Možemo dozvoliti sebi da budemo prevareni lažnim realnostima.

Smatrate da ne znam šta pričam, da izmišljam? Postoji nešto što se zove Stokholmski sindrom. Definišu ga kao sindrom emocionalne veze i identifikacije sa agresorom. Izraz je nastao nakon pljačke banke u Stokholmu 1973. godine, kad su pljačkaši šest dana u banci držali zatočene četiri radnice. Žrtve su se emocionalno vezale za pljačkaše te su ih nakon izlaska branile i odbile da svedoče protiv njih.  Sindrom je prvi opisao kriminalista i psihijatar Nils Bejerot, koji je učestvovao u spašavanju stokholmskih zatočenica.


Takva psihološka reakcija je zapravo obrambeni mehanizam, strategija preživljavanja, koja se razvija u ekstremnim situacijama ugroženosti, pretnji, straha i izolacije, kad se drugi, zdraviji, mehanizmi nisu pokazali delotvorno. Primećen je već i u koncentracionim logorima, u kojima su se pojedini zatvorenici identifikovali sa svojim zlostavljačima i postajali okrutniji od logorskih čuvara. Sigurnost i preživljavanje žrtava zavisi od dobre volje otmičara, zbog čega mu žrtve žele ugađati. Tražeći njegovo odobravanje, gube vlastiti identitet, vežu se za agresora, izuzetno visoko vrednuju svaki gest ljubaznosti, poput davanja hrane, a na kraju oslobađanje doživljavaju kao šok.

Ovo jeste drastičan primer, ali može se primeniti u velikoj meri na mnoge aspekte ponašanja savremenog čoveka. Pravnici koriste termin prinuda da opišu upotrebu sile i psihološkog pritiska nad klijentima i da dokažu da je zločin počinjen. Kada je prinuda primenjena na emocionalno nestabilnu osobu, rezultat može biti jednako nasilan koliko i nepredvidljiv. Prinuda utiče na odnose na jedan od dva načina: ili odvoji ljude ili ih toliko približi da više ne mogu biti odvojeni.

Kakve sada ovo ima veze sa vezama i odnosima o kojima smo pričali? Žrtva dobrovoljno ulazi u vezu. Neko vreme sve je idealno, viđaju se, čuju, izlaze, pričaju, planiraju… A onda polako, niotkud, počinju da se pojavljuju nesporazumi, pa svađe ali to je sve normalno, zar ne? Ne možemo nekad ni sami sa sobom da se dogovorimo koji cemo film gedati, a kamoli sa drugim ljudskim bićem. Ali ako to traje, ponavlja se i progredira u česte svađe, ignorisanja, gubitak teme za razgovor, to već predstavlja problem. Lako je ovako sa strane posmatrati šturi skelet, šta ako se stavimo u ulogu žrtve?

U uspešnoj sam vezi, vec šest meseci, mislim da sam konačno našla onog Pravog! U poslednje vreme mi ne odgovara na poruke odmah kao nekada, sve su kraće, nema veze sigurno je zauzet, ipak su ispitni rokovi u toku. Sedeo je sa društvom na kafi, u restoranu blizu mog fakulteta, nije svratio da me vidi makar i na tren, ali nema veze, sigurno je imao jos neke obaveze. Izlazi sa drugovima na bilijar, mene nije izveo par nedelja, ali nema veze videli smo se za to vreme jednom na blic. Da volela bih da ga viđam češće, ali zauzet je, on se meni javi kad ima vremena. Naravno da ću otrčati do grada da mu kupim novu tastaturu, jer on nema vremena, ipak mi je dečko moram neke ustupke da pravim. Ali onda u trenutku kada meni treba pomoć jer sam se ozbiljno posvađala sa mamom ne odaziva se satima, to mi je kazna što se ja juče nisam javila dok sam bila na predavanju, stvarno, to je fer, nema šta da se zamera i oprašta, čak me je posle i saslušao, čak mi je i pomogao da rešim problem.

Žrtva nikada neće videti problem, uvek će ono šta se normalno očekuje smatrati dodatnim dobrim delom. Neće videti ni da je agresor koristi. Ko što su žrtve pomenute krađe hranu koju im je otmičar davao smatrale dobrim delom i mislile da on njima to čini jer mu je stalo do njih, tako i ova naša žrtva razgovor posle uzbudljivog dana smatra dobrim delom, dokazom ljubavi, a ne nečim što je normalno. Muž ženu ne tuče iz ljubavi, kako ona to u trenutku vidi, pa tako ni ovo nije ljubav. Uvek će nalaziti razloge, izgovore, braniti svog voljenog agresora, vrteće se u tom začranom krugu, koji se vremenom pretvara u vrtlog koji vodi u ponor. I tako će biti dok sama ne reši, ako ikada shvati da to nisu znaci ljubavi.

Milica Buhovac