Ninin kutak: E, moj Nikola…

, RAZNO

E, moj Nikola, kad bi znao u šta se ovaj svet pretvorio. Kad bi samo znao..
Svi se smeju kao kakvi krvnici, vatre iz očiju im šibaju. Tvrde da su srećni, takmiče se ko je veće sreće, a ne zna se kome više izmiče. Imaju nekakve fotografije koje ne beleže nikakve uspomene, već njihovu zabludu o životu.

Znam, Nikola, nije loše imati zablude, imali smo i mi naše, ali ove njihove su naopake. Dragi moj, ne možeš videti prirodnu devojku ili momka da se fotografiše bez flaše Vinjaka.
Ko će ga znati, rekla bih da je to neka nova moda, ali ovo se tako ne može nazvati, jer ovo je bolest, moj Nikola.

Sećaš li se kad smo oskudevali one zime? Sećaš li se kad nismo imali ni za drva, ni za kvalitetniji hleb, ali Nikola, dragi moj, veruj mi da smo ti i ja tada bili srećniji nego ovi mladi danas.

Čini mi se da su oštećeni, kao da nemaju smisao za osećanja, hladni su, prazni. Koračaju kao kakve ljuske, vetar ih nosi gde poželi, a oni se ni ne opiru. Nemaju ni trunku čarolije u sebi, ne iskre jedni pored drugih, a ja se još uvek sećam naše prve iskre. Boli me da ih gledam tako nemaštovite, pritvorne, mrtve. Nema želje za menjanjem sveta, a sećaš li se ti koliko smo mi bili uporni i željni promena i borbi za bolje trenutke.

Nikola, oni spavaju do podneva, neki i preko, ne žele da se probude dok ono jadno Sunce ne zađe. Beže u noć, a ona ih guta jednog po jednog.

Plaše se bliskosti, a ja se plašim njih, Nikola. Guše ljubav. Guše ono što je prirodno, što je pravo i čisto. Guše se u strahu od bliskosti. Guše se, Nikola, a ja ne znam kako da im pomognem. Idu pogrešnim putem. Devojke umesto da šire veš kod kuće, šire noge gde god stignu. Stid me je umesto njih. Ni momci nisu ništa bolji. Tolike vulgarnosti iz njihovih usta nisi mogao čuti i toliki nemar osetiti u naše vreme.

Eh, kad se setim, mladić ti priđe i poljubi ruku. Znalo se tada, poštovanje na prvom mestu. Danas ne možeš dobiti ni mesto u tramvaju, a da te neko popreko ne pogleda, kao da sam ja kriva što sam stara. Torbe sa pijace moje namučene ruke nose, a mladići ješni pored mene prolaze, a da me ni ne pogledaju. Nikola moj, ne znam kad smo postali ovakvi? Kad smo postali tako hladni, bezosećajni, ravnodušni? Je li tako da nije bilo nekada ovako? Ti si znao prići starici na ulici i poneti onaj teški krompir i pozdraviti je pristojno na rastanku.

E, moj Nikola, sad u subotu sam videla slepog čoveka kako sam ulicu prelazi. Devojčica iz mene je htela da potrči za njim, da ga uhvati pod ruku i prozbori koju, ali i sam znaš da nisam više devojčica. Prešao ju je sam, na vreme, a onda sam se setila da je i ja moram preći, a da je zeleno svetlo prekratko za ove moje stare noge. Stresla sam se od straha, ali sam i ja sama prešla ulicu.

Danas si osuđen na samoću. Kada se voziš autobusom, svi okreću glavu, nikog ne zanima tvoj život, nikog ne zanimaš ti. Dišeš njihov vazduh, maltene jedva čekaju da te nema i da oslobodiš mesto u autobusu.

Hodaš presporo, jedeš preglasno, voliš prejako za njihov ukus. Šta god da uradiš, ne valja.

Ali, Nikola, jedino što ne valja su oni. Kad bi to shvatili, ovaj svet bi im bio lepši. Stvarno bi se smejali, gromoglasno, naivno i srećno. Fotografisali bi se kako bi mogli da se prisete kad dođu u ove naše godine kako je nekad bilo, a ne da drugi vide kako je njima divno, iako uopšte nije, jer oni ne znaju da žive, ne znaju da dišu. I, Nikola, oni bi plesali svakog dana sa svojim bližnjima, baš onako kako smo ti i ja činili, samo kad bi se probudili pre podneva.

Uf, neću, neću da plačem, znam da nisi to nikad voleo. Idem sad polako. Hladno je. Doći ću sledeće nedelje opet, dragi moj. U ime oca, sina i svetog duha. Amin!

Nina Dekić
Izvor fotografije: 
www.pinterest.com

 

 

 

Leave a Reply