Ninin kutak | Plastične duše

, RAZNO

Oznojio sam se. Na plavoj košulji su se pojavili kolutovi ispod pazuha, osećao sam ih. Braon džemper još nije otkrivao fleke, ali ne bih mogao da se kladim da će tako i ostati. Otkopčao sam kaput. Rekli su da će biti hladno danas. Nije bilo. Sunčan dan, kao i prethodna tri. Stopala su mi se kuvala u braon cipelama koje sam kupio samo za ovu priliku. Prodavačica mi je rekla da to nije braon, već ona neka koja postoji samo u ženskom spektru boja. Za mene je bila braon.

Koračao sam Tašmajdanskim parkom. Koračao sam ka boljem sutra, ka poslu sa većom platom i dužim radnim vremenom. Poranio sam dva sata. Ruke su mi se znojile od nervoze. Brisao sam ih od kaput. Već sam stigao do fontana, pa sam odlučio da se vraćam polako. Bilo je tek devet sati. Jutro je odisalo mirom, a deca su se već jurila oko klackalica dok su ih uplašene bake upozoravale da paze da ne udare glavom. Odlučio sam da sednem malo i smirim svoje srce.

Da, jutro je zaista bilo spokojno. Previše mirno. I previše je mirisalo na uspomene. I previše me je uznemiravao taj mir. Previše je budio nemir u mojoj glavi, a bilo je previše nemira u njoj. U poslednje vreme sam se trudio da ne budem sam jer su me emocije gutale. Trudio sam se da se što više zaokupim nekim „važnim“ poslovima, da odvučem misli. Nekad je uspevalo, većinom nije. Prestao sam da pijem, ne volim da pušim, nisam imao porok koji bi me sad smirio. Posmatrao sam okolinu. Prolazili su parovi koji su se držali za ruke. Prošlo mi je kroz glavu da već dugo moja ruka nije bila ojačana tuđom. Gledao sam u nebo koje je bilo onako savršeno kao kad sam bio mali. Lišće oko mene je ležalo jesenji opijeno, a drveće se stidelo svoje golotinje. Ja sam se i dalje znojio.

Baš kada sam primakao nos svom pazuhu, da proverim koliko mi je dezodorans dobar, pojavila se devojčica ispred mene. Zbunio sam se kao kad mi je otac upao u sobu baš onda kad sam prvi put spoznao lepote ženskog tela. Devojčica me je netremice gledala. Propadao sam u njenim rupama od crnih očiju. Imao sam osećaj kao da mi je gledala u dušu, srce mi je preskakalo. Dečije naivno je stajala i treptala.

„Je li slobodno?“, pitala me je glavica koju je krasila kratka ženska frizura.

Nasmejao sam se i pokazao rukom damici da može da sedne. Sela je i prekrstila male noge koje nisu više mogle da dodirnu beton i spustila ruke preko njih dok je glavu okrenula prema meni i nastavila da me proučava.

„Ćao, ja sam Matija. Kako se ti zoveš?“, pitao sam je.

„Minja. Znojava ti je ruka, Matija.“, izvukla je ruku iz moje i nastavila da mi otima dušu.

„Znam, izvini…“, prekinula me je u pola moje rečenice.

„Kako si?“, upitala me je proučavajući me svojim crnim lupama.

„Dobro, a ti?“, zbunjeno sam odgovorio.

„Nisi dobro.“, odgovorila je sigurno, začuđujuće sigurno za svoje godine koje su zahvatile jedva drugu šaku.

„Ma, kako ti to znaš?“, upitao sam je kao šaljivim tonom koji je treperio od straha. Nisam bio dobro, istina, ali trudio sam se da budem. To je kao da jesi dobro.

„Znam. Moj prsten mi je rekao to. Vidiš? Crn je. To znači da si loše raspoložen“, pokazala mi je svoj srednji prst na desnoj ruci kojeg je krasio ogroman krug crne boje.

Dobro je. To je samo detinja igra. Nije videla da nisam dobro. Smirio sam se.

„Jesi li sigurna da ti prsten nije u kvaru? Imao sam ja jedan takav koji je stalno bio tako taman, pa sam shvatio da je prestao da radi.“

Zamislila se. Gledala je svoju ručicu, a onda je bacila pogled na mene: „Paaa, jesi li ti siguran da tvoj prsten ne valja? Šta ako si se ti pokvario?“

Šta ako sam se ja pokvario? Šta znači da se čovek pokvari? Kad je čovek u kvaru? Sad?

„Šta ako imaš plastičnu dušu? Znaš šta je plastična duša?“, nastavila je da me zapitkuje. Videla je da ne znam i da ne razumem šta mi priča, pa je počela da kruži ženskim ručicama i da mi objašnjava.

„Plastičnu dušu može da dobije samo odrasli čovek kao ti. Ona je hladna i lako lomljiva. U njoj je previše ničega jer je nekada bilo previše svačega, a sad ničega. Razumeš? Moj tata ima jednu takvu. Nekada je znao da me grli tako da mi krckaju kosti, a sad me jedva pomiluje po kosi. Izgubio se u svetu odraslih. Postao je lutalica sa plastičnom dušom. Ali znaš možda je tatinu dušu ispraznila mama kad je otišla i ponela kofere sa sobom, a ne nas. Od tada tata nije tata.“, rekla je sad već tužno i pogleda uprtog u pod.

Nisam znao šta bih joj rekao.

„Je li tebe mama ostavila, pa si tužan?“, pitala me je zabrinuto.

„Nije. Nije me ostavila. Ja… Znaš.. Samo..“, u meni se borio iskreni dečak i uplašeni odrastao čovek plastične duše. Zar detetu da pričam svoje jade? Pogledao sam Minju i dečak iz mene je slomio plastičnu dušu: „Minja, u pravu si. Tužan sam. Dugo već. Nije me ostavila mama. Otišla je druga žena iz mog života. Ništa nisam učinio da je zadržim. Od tad je prošlo onoliko koliko ti godina imaš. I sad je kasno, a ja sam svaki dan sve gore i gore, a to nikog ne zanima. Ne razumeju. Naučio sam da se nosim sa tim, valjda. Šteta što svi nemaju taj tvoj prsten.“

Nasmejala se ponosno: „Znala sam da mi prsten nije pokvaren. Eto, rekao si mi kako si, sad bi trebalo da ti je duša ponovo vazdušasta, a ne plastična.“

Kako je to izgovorila, skočila je na svoje slabašne nožice i potrčala ka ljuljaškama mašući mi. Prsten joj je postao zelen.

Ustao sam. Sad mi je bilo hladno. Bilo je pola jedanaest. Još pola sata. Koračao sam staloženo ka boljem sutra. Kolena su mi klecala. Posle dužeg vremena sam disao punim plućima. Svet je opet bio bogat zvukovima, a ne samo mojim glasovima. Duša mi se smirila.

Stigao sam i do „boljeg sutra“, a pošto sam svakako poranio, upustili su me u kancelariju čoveka koji će izvršiti intervju. Posadili su me na stolicu preko puta njega. Pogled mi je lutao po drvenom stolu i zaustavio se na fotografiji male Minje koja se smeje nečemu što joj priča čovek sa druge strane. Pogledao sam u čoveka preko puta sebe i nasmejao se.

„Kako ste?“, pitao sam ga sa željom da će još jedna plastična duša postati opet vazdušasta i u nadi da će nečije kosti opet krckati od jačine zagrljaja sigurnosti.

 

Nina Dekić

 

Izvor fotografije: www.pinterest.com

Leave a Reply