Intervju sa Nemanjom Cvetković | Balkanski Don Kihot u borbi protiv mržnje

, RAZNO

1# Dokumentac  “Zar nije bolje ovako” je premijerno prikazan u svim većim gradovima bivše Jugoslavije. U kojoj meri si zadovoljan reakcijama publike i medija?

– Imali smo neverovatnu medijsku podršku u Srbiji i BiH – nema medija koji nas nije najavio premijeru i sve ono čime se inače bavimo. U Hrvatskoj smo imali dosta manju podršku, samo su nas studentski i omladinski portali prenosili.  Što se publike tiče, neverovatno je bilo u Zagrebu pošto mi je to „najsvežiji“ utisak. Bilo je 200 ljudi, a samo pitanja publike su trajala otprilike 45 minuta! Nijedan negativan komentar nismo imali na svim premijerama. Možda je to bilo zbog neke spontanosti i toga što smo nekim delovima priče doprli do srca publike.

2# Šta je bio najveći kamen spoticanja u toku snimanja dokumentarca?

– Finansija nismo imali, ali čak ni to nije bio veliki problem. Imali smo obezbeđen prevoz zahvaljujući gradonačelniku Tuzle, a sve ostalo smo sami finansirali. Dogovorili smo se da ove godine ne odemo na more da bismo uspeli da napravimo dokumentarac. U Sarajevu nas  je ugostio dom za slepu i slabovidu decu, a inače smo spavali smo po kućama i stanovima. Jedino u Splitu nismo imali gde da prespavamo pa smo se dvoumili da li ćemo spavati na plaži ili u autu.  Na kraju smo se ipak odlučili da iznajmimo apartman.

3# Udruženje Balkanac, čiji si osnivač, kroz svoje projekte poziva na toleranciju i iskorenjavanje nacionalne mržnje. Da li su to vrednosti koje su ti roditelji prenosili od samog rođenja ili si sam razumeo da je to ispravan put?

-Pitanje je da li bih ja ovako razmišljam da to najpre nisam naučio od svojih roditelja. Rekao bih da zbog političke situacije dolazi do netrpeljivosti među narodima. Pored roditelja, i putovanja su me naučila da razmišljam drugačije – da se stavim u drugu perspektivu, a ne samo u onu u kojoj sam učen. Ja dosta čitam, ali nikad sebe ne dovodim u situaciju da 100% verujem piscu. Samo zamislim da sam ja pisac, pitanje je koliko bih bio objektivan. Danas je trenutno takvo stanje da mladi sebe ne vide na ovim prostorima, posebno u Hrvatskoj. Smatram da ukoliko se svi povežemo možemo da poboljšamo ekonomsku situaciju u državi. Ukoliko nisu dobri društveni odnosi između zemalja u regionu, neće biti ni ekonomski.

4# Na primer, pre nego što sam otišla u Albaniju imala sam određene predrasude, a kada sam se vratila, shvatila sam da su bile bezrazložne. Da li misliš da je delotvornije da mlad čovek putuje i sam se uveri u neke stvari ili bi bilo dovoljno da mediji rade svoj posao na ispravan način?

– Jedno bez drugog ne može. Ukoliko se stvara loša slika u medijima, onda verovatno niko neće putovati, dok će veoma malo procenat mladih otići bez obzira na to. Najbitnije da odete i da se sami uverite, a kada se vratiš u svoju domovinu da pričaš kako si se tamo proveo. Ja sam se suočio sa tim da nakon što sam došao iz BiH da su mnogi ljudi pričali kako nije takvo stanje o kakvom ja pričam. Ironično je sa obzirom da ti ljudi nisu nikad otišli tamo ili su poslednji put bili pre 20-30 godina. Zalažem se za to da se stav bran makar niko ne mislio kao ti. Međutim, postoji sledeći problem – nemamo dovoljno novca da odemo ni u susedni grad svoje države, a kamoli da odemo 400-500 kilometara dalje i popijemo kafu sa svojim vršnjakom iz Tuzle, Sarajeva, Banjaluke. Ako je ekonomija jedan veliki problem koji nas sputava da napredujemo, hajde da vidimo kako to da rešimo. Ako svi sedimo u foteljama i kukamo da nije dobro i da pritom ništa ne radimo, neće nam onda ovako biti narednih 30 godina, nego narednih 200 godina.

5# Živeo si u Parizu godinu dana. Da li ti ljudi zameraju što si se vratio ovde? Kakva je razlika u mentalitetu?

– U Parizu sam se prvenstveno družio sa mladim ljudima i tokom dana svi imamo obaveze poput fakulteta ili posla, što je i logično. Kada bih ih posle tih obaveza uveče pozvao da izađemo negde da pričamo, oni su stalno nalazili izgovore poput: „Jao, ali sutra moram da radim.“ Međutim, kada dođe vikend, svi mladi se okupljaju i njihova glavna destinacija je Holandija. Okej, otišao sam jednom tamo i ja, ali zbog čega bih svaki vikend išao iznova? Ja im kažem: „Imamo novca, jeftine su karte, zašto ne bismo otišli u neki drugi grad u Francuskoj ili bilo gde?“ Odgovor uvek bude – ne. Nakon svega toga sam rekao sebi da se ne vidim na tim prostorima, jedino su finansije bile pozitivna stvar. Zato i želim da uložim energiju na ovim prostorima, jer je mentalitet neprocenjivo drugačije – a finansije će jednog dana doći same po sebi.

6#  Kada prepričavam tvoj projekat starijim generacijama stičem utisak da nisu tog ubeđenja da se mržnja može iskoreniti, a ja pokušavam da objasnim da su mladi veoma uporni u toj misiji. Šta misliš, koliko godina će morati da prođe  da bismo uspeli?

– Moraće da prođe dosta godina, jer sve što se gradi kvalitetno – školovanje, zarada tj. sve ono što će nam donositi benefit. Ako neko postane bogat za samo godinu dana, zna se da tu nešto ne štima. Takođe, poverenje i prijateljstvo se grade. Svi moramo da uložimo energiju u to ukoliko želimo da nama sa ovih prostora bude bolje. Kada sam roditeljima rekao da želim  da se vratim iz Pariza i da ovde energiju i to u pomirenje mladih, rekli su da gubim vreme sa tim. Da je to borba sa vetrenjačama i da ću se narednih 5-10 godina vrteti u krug. Međutim, kada su došli na primijeru u Beogradu i videli da to polako uspeva, rekli su da me zaista podržavaju. Želim da svojoj deci jednog dana kažem da sam pokušao da promenim stvari ovde, bez obzira da li ću u tome zaista i uspeti.

7# Na svetski dan davaoca krvi (14.06.) udruženje Balkanac će organizovati akciju u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj gde će se davati krv i na taj način pokazati jedno zajedništvo i ovo je način da pozovamo čitaoce da se priključe. Kako ste došli na ovu ideju?

– Mogu da se priključe na celoj teritoriji ove tri države i to samostalno. Da bismo znali koliko ljudi se odazvalo akciji, bilo bi poželjno da stave #Balkanac. Takođe, organizovaćemo kolektivno davanje krvi u Institutu u 11 sati. Želim da svake naredne godine organizujemo ovu akciju u što većem broju i da pokažemo ljudima da nije bitno da samo tog dana budu humani, već svakog dana. Takođe, želimo da napravimo akciju donora, jer je država uložila neverovatno mnogo sredstava u marketing donora i to nije baš prošlo najuspešnije. Želim da pokažem da su mladi bez finansija u stanju da prikupe veći broj donora od same države koja ima novčana sredstva.

8# Šta bi poručio mladim katolicima, pravoslavcima i muslimanima koji su puni mržnje jedni prema drugima?

– Poručio bih im da putuju i da je sigurno osnova svake vere voleti i bližnjega svoga i da jednostavno svaka vera nije zasnovana na mržnji. Ukoliko želimo da na ovim prostorima gajimo jako praslovlje, islam i katolicizam, onda moramo živeti sa mnogo više ljubavi nego mržnje. Mržnja nas samo može dovesti do trovanja uma i loše energije koja nam ništa dobro ne može doneti. Čitajte svoju versku literaturu i uzmite jednu osnovnu stvar bez koje ne bi postojala nijedna vera – to je upravo ljubav.

Pripremila: Marija Tomić

Fotografije: Arsenije Radenović

 

Leave a Reply