Razgovori – najintimnije vođenje ljubavi

, RAZNO

Čitam “Damu koja peva džez” i osetim osmeh preko puta. Čujem: “Zar si na krstarenje ponela knjigu? Možemo da se kladimo da je nećeš pročitati.” Tog stranca sam pogledala pomalo drsko uz ironičan osmeh.

Pričala sam ti o tome koliko me snovi plaše, a zelim da ih živim. Kako ljudi često pokušavaju da ti iseku krila, a ja ne umem samo da koračam; kako umeju da ti pospu ambicije, pa da traže da rasteš. Koliko se nekad plašim svojih želja, a nema nikog da ih zagrli. Plaši me pomisao da ću se zaglaviti na nekom dosadnom random mestu; da nemam veliku biblioteku, a zasigurno je zelim. Plašim se da neću naći muškarca koji će shvatiti moju potrebu za ćutanjem i pratiti moju hiperaktivnost. Želim da jednom nogom budem slobodna, a drugom vezana njegovom rukom. Plašim se da pokažem nekom da ga volim, a možda zato jer do sada nisam istinski volela. Neko mora da strelja moja neiskorišćena razmišljanja jer, da nije tako, bacala bi senku na krupne stvari. Pričala sam tebi, jer ti dobro razumes; znaš da ne bih pričala svakom – ne ovako da poželim da mi se usne osuše, pa da više nisu moje.

“Hoćeš li na plažu, ti biraš pesmu?” Četiri stopala, slan sampanjac i dah.

Dok mi pričaš o sebi, slušam te , ali pokušavam da oduzmem koju godinu da smanjim razliku. Brojke, brojke, brojke… Zar su bitne? One su nas sprečile da budemo mi na duže staze. Zagospodarile su našim umom, a srce su potisnule u stranu, gurale ga i suzbijale.

Mesec je bio čudan te večeri na plaži. Bio je pun. Sve je prestalo – brojke više nisu bile bitne. Živeli smo za trenutke, naše trenutke. Kako je čudno da sa nekim provedes par dana, a da imaš osećaj da ga znaš ceo život. Nekoga možeš poznavati ceo zivot, a da ti bude potpuni stranac. Tada, samo tih par dana je bilo dovoljno da dahom ostanem tvoja, više nego ikad ikome. Mi smo svaki dan putovali bez da se pomerimo sa jednog mesta.

Često te poželim, evo šta tada radim – dođem do raskrsnice, zatvorim oči (u filmovima bi me sigurno pregazio kamion i bilo bi “Čiča miča gotova priča.”), osetim te i vratim se u taj naš jul, gde jedemo masline i pijemo vino uz duboke razgovore. Pomislim – možda sada piješ kafu u nekom baru par kilometara od mene, u pozadini ide Sade –No ordinary love, prođe ti slika dame koja nosi džez i setiš se tih večernjih sati na plaži.

Znaš, volela bih da mi se pridružiš, dok još stojim i pričaš sve one stvari koje nepoznati muškarac priča nepoznatoj devojci; jer ti razgovori – to su bila najintimimnija vođenja ljubavi. Kako se zaboravljaš, more?

P.S. Nisam stigla da ti kažem, nisam pročitala “Damu koja peva džez”. Skuplja prašinu na polici, ali miriše na more, miriše na tebe , na nas.

 

Angelina Stefanović