Beži iz mog kutka

, RAZNO

Jako me nerviraš. Užasno, užasno mi ideš na živce. 

Nervira me to što si svuda. U slikama, u pesmama, u pričama. U telefonu, na kompjuteru, među stvarima, sveskama, knjigama. To što si se zavukao u trenutke, uspomene, sve bitne događaje. Nervira me što su sada jedino oni koji su se desili sa tobom bitni. Drugih se i ne sećam.

I sve činim da te potisnem. Među stvarima, knjigama, sveskama, u telefonu.. Brišem te. Brišem poruke, pozive, slike.

A kako da obrišem sećanja?   
A nije kao da ne uspevam da zaboravim na trenutak. U haosu od misli hvatam brojeve koji nemaju veze sa tobom. Neke druge zapise i neka druga mesta. Dok ne zastanem, jer si opet odnekud izvirio. Neprimetno se potkradaš. Gušiš me, i baš mi ne daš da spavam. Zato mi užasno ideš na živce.

Nisam ni primetila. I uglavnom se ne primeti kada neko postane neizostavan deo tvog života. Tvoja prva misao, jutarnja kafa, burek sa jogurtom, ubijanje vremena u prevozu, smirivanje pred ispit.

I sada kažem da neću više nikoga puštati u svoju sobu. Niko više neće ostaviti svoje stvari među mojim. Ne želim da čuvam slike i poruke. Niti da budem u jednom mestu. Ne samo mestu, već gradu i zemlji. Ne mogu da zavisim. Jer ljudi dođu, ostanu neko vreme, i odu. Valjda sam i ja nekada otišla, a da toga nisam ni svesna. A kada taj neko ode, poželiš da odeš i ti. Pobegneš od pesme, odjeka koraka niz ulicu, smeha i svađa. Da odeš negde gde je tiho i pomalo prazno. Sa dovoljno prostora da izgradiš novo.

Valjda je sve tako i počelo. Velika putovanja su počela na početku našeg kraja. Kada ljubav i prijateljstvo počnu da blede, prevalimo kilometre da bismo pronašli novo. Jer ko će biti oslonac i ta prva kafa ujutru? Koračamo kroz mokre ulice, žurimo po osušenoj travi, tražimo u bistroj vodi jezera i na čistom planinskom vazduhu. Gde je? Mora da postoji negde na ovom svetu. Nova ljubav. Nova topla ruka i rame na kom ćeš zaspati. Odbijam da postoji nešto „jedno“ u životu. Mora da ima više šansi, nekoliko vrata i nekoliko prozora. Otvaraju se možda jedan po jedan, ali tu su. Čekaju pravi trenutak. Ali se neće otvoriti dok izgubljeno gledaš u stara zaključana vrata. I zato mi jako, užasno ideš na živce. I baš me nerviraš. Jer ne smem da odmaknem pogled sa jedne stare brave da bih otvorila sledeću.
A ovoj sobi postaje zagušljivo.

Renata Colić

Leave a Reply