“Petra, da si odmah sišla sa te penjalice, da ti ja ne bih dolazila! Čuješ li me?“, pitala me moja divna, usplahirena majka.

Ne znam zašto me pita da li je čujem, kad zna da mi je sluh na zavidnom nivou.

„NEĆU!“, odgovorila sam joj srdito i nastavila da se penjem još više. Cilj je bio doći do zvezda i igrati se sa njima. Ne razumem kako joj nije jasna ozbiljnost mog zadatka.

„Joj, sad kad ti ustanem. Silazi bre, odmah!“, vikala je mama još glasnije.

Baš me briga. Još malo, pa ću izvršiti svoju misiju i stići na svoje odredište.

O, vidi majka je ustala:“Neću da siđem i ne možeš mi ništa.“

Baš kad sam to rekla, vrela ruka me je povukla za gležanj i spustila me na prašnjavi beton. Pomenuta me je ljutito udarila po turu.

„Kako si samo neposlušna! Jao Bože, mnogo si me iznervirala sad. Mogla si glavu da slomiš. Zašto si tako nedokazana?“, ječala je moja majka.

„Bila sam pažljiva. Mogla si i ti ruku da slomiš sad, pa nisi“, odgovorila sam ljutito.

Majka sva crvena u licu mi je zapretila prstom:“Mnogo si drska za svoje godine. Budi dobra, inače ćeš biti modra! Videćeš ti kad porasteš, pa kad dobiješ jednu goru od sebe. Videćeš!“

„Ja nikada neću odrasti!“, odgovorila sam joj najljuće što sam mogla.

„Baš si prava Petra Pan“, odgovorila mi je majka kroz osmeh.

* * *

Nedokazano je prolazila pored mene. Lupala onim vratima svoje sobe. Svoj mali prćasti nos dizala do nebesa. Bila je ubeđena da je u pravu.

Posvađale smo se pre pola sata.

Zapravo, u početku je to bila klasična rasprava, koja je kulminirala sve do svađe.

Ne može se osporiti da sam ja bila u pravu. Ne znam ni kada su deca počela da budu ovako samouverena. Kada su počela da misle da je ono što ona pričaju ispravnije od roditeljevih reči?

Sva zajapurena i pobesnela, otvorila je vrata svoje sobe i kroz suze mi čitala bukvicu:“Samo da znaš, mama, Laura ide sama na more. Šta sama, ide sa svojim dečkom! Da, a ja ne mogu da idem sa Minjom do drugog grada u Srbiji. Eto, eto, baš lepo. Živim u pritvoru. Eto!“ Izreče šta je imala i opet zalupi onim vratima.

Ljudi, ne znam, evo recite mi ako grešim, ali zar dete od 14 godina može da ima dečka i da ide sa njim na more? Da li ova moja može da ide sama sa drugaricom do Niša?

„I samo da znaš, Minju su pustili. Eto, nju su pustili“, opet zajapurena mi to saopšti i opet ona vrata zalupi.

Sad sam se već iznervirala i agresivnije od nje otvorila ona ista vrata:“Sad me dobro slušaj, neću ti ovo ponavljati! Tvoje ponašanje je nedopustivo! Nastaviš li tako oduzeću ti telefon! Misliš ti da ja ne znam te fore, kao Minju su pustili. Isto to će ona reći svojima. Mani me toga! Prestani da mi izvodiš tu besne gliste i sredi sobu.“ Neka sam joj rekla. Mama je uvek u pravu i zna najbolje za svoje dete. Biće ona meni jednog dana zahvalna.

„Ti kao da si zaboravila kako je to biti dete“, reče mi moja buntovnica.

Kad mi je to rekla, setila sam se one scene u parku. Zaklela sam se da neću nikad odrasti i da neću biti kao moja majka. Spustila sam loptu. Nisam je ni pitala zašto hoće u Niš, nisam je saslušala.

„Dobro, Mila, zašto hoćeš da ideš tamo?“, pitala sam je smireno, sedajući na nenamešteni krevet.

„Pa znaš, onom našem drugu što se odselio, je rođendan, pa smo htele da ga iznenadimo.“, očiju punih nade mi je odgovorila.

„Samo biste vi išle ili još neko?“

„Mislile smo prvo nas dve da se dogovorimo, pa onda da pitamo i ostatak odeljenja“, rekla je sad glasom ispunjenim nadom.

„U redu. Možeš da ideš, ali otac će odvesti Minju i tebe i vratiće vas do 9 uveče. Moraš jednu poruku, u toku boravka tamo, da mi pošalješ, da znam da je sve u redu. Može tako?“, ponosno sam pitala.

„MOŽE! Sad ću da zovem Minju da joj kažem. Hvala ti, mama!“, poljubila me, otrčala do telefona i rukama brisala zaostale suze.

Eto, draga mama, još uvek nisam odrasla. Razumela sam svoje dete. Saslušala sam je. Setila sam se kako je to biti u tim godinama. Setila sam se kako je užasno boriti se protiv roditelja koji je ubeđen da je samo ono što on kaže ispravno, ni ne trudeći se da razume dete. Kako je teško boriti se protiv nekog ko je ubio mališana u sebi. Setila sam se svog obećanja da nikad neću to postati. Nikad neću odrasti. Nikad i nisam. Prava sam Petra Pan!

Nina Dekić

Fotografije: Internet