Ninin kutak: Još jedna sveća gori

, RAZNO

Verujem da je život pesma koja jednom mora da stane. Bila tužna, srećna, tvoja, moja, mora stati. Kad tad. Klik i gotovo. Tišina. Praznina. Mrak. Smrt.

Znate, srca staju. Samo tako, prestanu da kucaju. I ne mogu da se poprave, pokušala sam. Te baterije ne mogu da se napune. Kad stanu, to je to.

I sa njima staje i čitav život. Otkucaji jenjavaju i upućuju svetu poslednje pozdrave. 3, 2, 1…. Kraj. Još jedna sveća gori.

Zašto brojimo dane od nečijeg odlaska?

14218312_10208884907993388_1792319986_nZnate, imamo rođendan i dan kad smo zauvek otišli. Dan kad smo kupili kartu u jednom pravcu i bez osvrtanja krenuli. Nismo stigli ni da se spakujemo. Sve smo ostavili. Ostavili smo škrinju punu uspomena u tuđim srcima.  Prvi put da je prošlost iza nas. Prvi put da idemo u budućnost bez sadašnjosti. Prvi put mrtvi.

Dakle, rođendan i “smrtovdan”. Sveće se pale u oba slučaja. One prve nas podsećaju na to koliko dugo krasimo ovu planetu, a one druge služe kao podsetnik ostatku sveta koliko nismo tu.

Zašto se za bilo koju godinu nakon našeg odlaska pali samo jedna sveća?

Za slavlje našeg rođenja svake godine dobijamo dodatnu kao nagradu, a sad samo jednu. Zašto? Da li bi trebalo, možda, smanjivati i tu jednu jer ona pokazuje odsustvo? Što je veće odsustvo, to je ona manja? Ili je dovoljna samo jedna kao dokaz jednog, jedinog života koji je završen.

Zašto brojimo dane od nečijeg odlaska?

Da li zato što su oni jači od onih dok su bili tu? Sad je nekako sve jasno. Mi, zapravo, merimo nedostajanje, a ono se izražava danima, satima, godinama. Merimo sve one trenutke koje nikada nećemo moći da proživimo sa putnicima koji su otišli na put bez povratka. Posle tog kraja ostaju samo uspomene.

14171887_10208884907873385_1062452396_nZnaš, večeras sam spremala onaj specijalitet koji si ti najviše voleo. Spremala sam to svako veče jer sam bila ponosna što mogu da te usrećim. Eto, večeras sam ga opet spremila i opet ga pojela sama. Znaš, nije mi zanimljivo. Nije zanimljivo jer nema ko da mljacka dok jede. Nisam mislila da će mi to ikad nedostajati, ali eto. Nedostaješ mi.

Nedostaje nam neko ko više nikad neće biti tu. Nikad ga više nećeš videti i on te više nikad neće pogledati očima punim ponosa što si baš ti njegovog života deo. Nikad se više neće nasmejati tvojim glupim forama i nikad te više neće potapšati po ramenu i reći: “Ne sekiraj se, verujem ja u tebe”. Nikad te više neće dočekati i ponuditi ti podgrejanu večeru.

Sva ta “nikad više” stala su u jednu sveću. U jednu sveću koja gori do prvog vetrovog napada, a tad se i ona gasi. Gasi se kao život osobe koju voliš. Gasi se i VIŠE NIKAD neće moći da se upali. Još jedno “nikad više”. Još jedna smrt, još jedan bol, još jedna ugašena sveća.

 

 

Nina Dekić