Ljubav se probudila

, RAZNO

Tvoj osmeh me grli. Vrisnula bih od sreće. Sunce u tvojim očima me greje i hladi. Ceo svet staje u naše isprepletane prste. O tebi znaju svi koji su sa mnom bar dvaput pričali. Zamisli da oduvek čekaš zagrljaj za koji se daje sve. Ništa tada nisam znala. Život se uči dok hodaš. Vodi me po tim zelenim poljima na kojima sam mislila da je sreća. Vodi me u kupovinu u koju sam otišla sa drugaricom. Kupi mi onu čokoladu koju mi duguješ. Smej se sa mnom na onoj slici naših senki. Pobegni opet sa mnom iz škole. Sreća postaje tobogan koji mi oduzima dah i uliva strah. Želiš previše na pogrešnoj adresi, gde se poštuje i tuđa sloboda. Gubim se u tvom pogledu. Jecam zbog tvoje tišine. Poklanjam nevine želje i uzdahe. Opraštam i dajem. Mlada sam. Srećna sam. Možda volim. Ni u to nisam sigurna, ali sam tu. Danas si nasmejan, govoriš da sam lepa. Kupuješ me poljupcima od nade, od leda, od želje. Sutra sam kriva. Ubeđuješ me u to bez argumenata. Ko je to sa druge strane žice? Ne prepoznajem ti glas ugašen u ravnodušnosti. Hoćeš da ja stavim i tačku, samo da ti ne bi bio kriv. I ovog puta uradiću kako želiš i zatvoriti ludi krug očekivanja. Tišina. Čujem u sebi zvuk namotavanja filma u foto apartu nakon poslednje slike. Zaledio se tvoj pogled koji kaže: ”Nedostajaćeš mi.” Zaledio se kao ovaj decembar koji ne odlazi. Ubedila sam sve da nisi bio važan. Nadam se da će sad oni mene ubediti u isto. Bio si sebičan i na kraju. Znajući da je poslednji, ukrao si mi taj poljubac. Poljupci bi trebalo da se kradu u parku, na ulici, na reci, jedan za drugim, da ne prestaju. Nisam bila srećna sa tobom, a ne vidim sreću sa drugim. Ti nisi mogao da me gledaš u oči. Planove si mi postavljao telefonom kao pravila. Možda te je plašila iskrenost mog pogleda. Zadovoljna sobom, a nečega željna. Gledam šarenilo, ukrase, sneg, pesme, i ne vidim. Nemam snage ni da mahnem životu dok prolazi pored mene. Umorna sam od priče, od ubeđivanja, od izluđivanja. Mlada sam. Nisam srećna. Volim. U to sam sigurna, ali nisi tu. Nikad ti ja neću plakati. Samo ću tiho, uveče, kada smo obično dugo razgovarali, žaliti za tvojim glasom. Možda ćeš, kao nekad, uspeti da mi pročitaš misli. Ja ću želeti tada da zaboravimo sve. Samo me poljubi! Nikada, baš nikada ti to neću reći. Ja znam da vidiš moja osećanja iza najlepšeg osmeha. Ako ti to nije dovoljno i tada me ne poželiš, ja ti neću davati smernice. Pustiću te da, kao ovaj decembar, odeš iz mog kraja u nečiji novi početak. Sada znam da nisi imao hrabrosti da ostaneš.

     Decembar mi klizi niz prste, a ja ne znam šta ću sa njim. Šta ću sa tobom. Tvoji dodiri blede na meni. Izbegavaš moj glas. ”Daleko od očiju, daleko od srca” – ko smišlja takve gluposti! Počinjem da se plašim da ih smišljaju ljudi poput tebe. Vidim kraj kao opipljivu masu ispred sebe. Progutaće me. Progutaće me naše leto, ”Niš express”, urezana imena na klupi koje nema, kasni telefonski pozivi. Zatrpaće me ovaj ludi sneg, tvoj strah od daljine, odustajanje. Ruke mi se tresu dok razgovaram. Nije bitno da li znaš da plačem. Samo decembar ume da mi, već drugi put, servira oproštaj telefonskim pozivom. Mogu ja to, ali samo sad ne mogu da se pomerim. Loše stvari su odnele sreću, muk je odneo sve što je preostalo. Ćuti telefon, ćutim ja. Ne mogu ni da zamislim da zavolim zimu! Niko me nikad nije bacio u sneg i zagrljajem ugrejao. U ogledalu vidim nadu kao oblak koji nestaje. Ne mogu da je zadržim. Kažu da ću naći boljeg. Smehom ih umirim i nastavim dalje, dok zapravo stojim u mestu. Pišem novogodišnje odluke. Ruka ne želi da promeni kalendar. Plaši se da ću te odbaciti zajedno sa tim brojkama i slikama. I onda gledam jul i avgust kao davno izgubljene prijatelje. Volim ih i mrzim, a znam da više nije bitno. Čekala sam ponoć puna nade, a onda sam se sklupčala u ćošku ljuta na sve jer imaju tvoje oči. Volim ih i mrzim, a znam da više nije bitno.

Dajana M

     Uz tebe sam zavolela decembar. Uz tebe volim hladne noći, jer me greješ kišom poljubaca. Dve godine su malo za nas. Voliš me prelepu, voliš me čupavu i smešnu. Ne želim da zaspim da bih te duže grlila. Ujutro hitro otvaram oči i tražim te čežnjivim prstima. U očima ti vidim naše šetnje, naš Zlatibor, naše novogodišnje kapice. Na usnama ti osećam sve zajedničke palačinke, sladolede, cigarete od mente, martini i kafe. Na koži ti osećam so Egejskog mora u kom su nas opekle meduze. Na prstima ti još stoje moje suze koje si brisao štiteći me od svih. Na stopalima još ima mesta da ponovo prepešačimo Krf, Prag i sve gradove sveta. Možda je počelo one pijane noći, ili na ulicama Karlovih Vari, ili u odsjaju moje maturske haljine. Sad kad si tu, moje srce je živo, traži te i ti mu se daješ. Svaki tren mog vrtloga krčio je put ka tebi. Ne razmišljaj. Smej se sa mnom, pričaj, pevaj, plači. Igraj sa mnom u klubu, na ulici, u sobi. Slušaj mi otkucaje srca dok spavam. Grli me uvek kao danas – kao da me nikad nisi grlio, kao da sve moramo da nadoknadimo. Sačuvaj mi zagrljaj sa mnogo nade, u najgore jutro, u najvećoj daljini. Pričaj mi uvek, kao danas, koliko sam tvoja, koliko si moj. Ljubi me uvek kao prvi put, dok ti sreća izbija iz zenica. Ne sumnjam u nas, jer ti nikada nisi sumnjao u mene. Nikada nisi odustao. Dok svi ostali brinu i žure nekuda, hajde da proživimo život. Sa tobom sam cela. Želim svima da viknem: ”Ljubav se probudila!”

Dajana Mitrović