Stara Juga u Tripoliju za vreme Gadafija

Sam odlazak u Tripoli i pripreme za isti ne pamtim, verovatno iz razloga jer je jedina želja koju sam tada imala bila da budem pored svoje majke koja se, godinu dana ranije, zaposlila u jednoj od libijskih bolnica. Sećanja koja imam na tu 2005. godinu počinju jednog jutra, kada sam se probudila u kompleksu u kojem su bili smešteni radnici bolnice u kojoj je radila moja majka, koji je ličio na omanji grad sa potpuno identičnim dvorištima, kućama i rasporedom soba. U tom kompleksu, kao u nekakvom filmu, živeli su stanovnici bivše Jugoslavije.

Na vratima su se, tog jutra, pojavila deca, kojima su roditelji rekli da će neko nov stići u kompleks. Dve devojčice i dva dečaka iz Bosne, dečak iz Crne Gore, plavokosa Hrvatica, tamnoputa devojčica iz Slovenije, nekoliko simpatičnih Srba i pas kojeg su vukli za sobom, kasnije se ispostavilo, makedonskog bračnog para koji je takođe živeo u kompleksu. S obzirom na to da deca poznaju jedino jezik smeha i igre, prihvaćena sam bez pogovora. Mesta za igru bila su nam gomila peska, koji je majstorima služio u građevinske svrhe i temelji kuća predviđeni za nadolazeći talas radne snage iz inostranstva. Kao u životu, generalno, tako je i u igri svako od pomenute dece po nečemu bio autentičan. Deca iz Bosne su, kada nalete na novu stvar na gradilištu, zavrtali rukave i njom prelazili preko čitavih ruku. Kao razlog za takav gest navodili su to da je nova stvar prljava i da se treba sjediniti sa njom da bi mogla da služi za igru. Treba je opipati.

Baš kao u filmu koji sam pomenula, stara Juga je funkcionisala kao pre raspada. Svako na svoj način, svojim navikama i ubeđenjima, doprinosio je harmoniji stare zemlje na novom kontinentu. Na jednom kraju kompleksa, na krovu jedne od kuća, Makedonci su napravili mesto na kojem se divanilo uz nargilu. Sa druge strane, bazen koji su Bosanci na sopstvenu inicijativu iskopali u svom dvorištu, bio je otvoren za sve. U svako doba dana i noći. Seka Aleksić i tadašnja postava Zvezda Granda odjekivala je iz svih kuća. Jedna od najvećih radosti svakako je bila ona koja podrazumeva poklone iz rodnih zemalja.  Kao na velikoj pijaci, iz ogromnih torbi izvlačili su se paketi, na kojima su markerima bila ispisana imena onih kojima su namenjeni. U tim paketima bile su sve one stvari za koje je rodbina sa druge strane zemljine kugle smatrala da su potrebne. To su mahom bila emotivna pisma, čestitke, svinjsko meso, aktuelni muzički diskovi i ostala propratna oprema koja je smela da pređe granicu.

Tripoli

Jugosloveni generalno važe za najglasnije goste, ali i najpoželjnije domaćine, pa tako svaki dan proveden u kompleksu definišem kao praznik. Stara Juga je rođendane, slave i ostale važne datume proslavljala kao porodica, pozivajući čak i one koji ne spadaju u gorepomenutu kategoriju. Bilo je onih koji su svoja nacionalna pravila grlili obema rukama, ali i onih koji su želeli da iskoriste pruženu priliku i oprobaju ukus tuđe kulture. Zabrađene koleginice moje majke nisu se libile da svoje marame skinu pred našim ljudima, odavajući tako sliku potpune jednakosti. Voleli su rakiju, crne viceve, ali i svinjsko meso. Podrazumeva se, u okvirima jugoslovenskog kompleksa. Van njega, bili su i ostali privrženi svojoj kulturi, ne prihvatajući promenu.

Arapi su divni ljudi, na čijim sam svadbama i ostalim proslavama i sama mogla da se uverim u njihovo gostoprimstvo. Stara Juga zauzimala je centralna mesta na istim, ni zbog čega drugog, već zbog želje da novi gosti kulturu dožive na pravi način. Njihove škole su obezbeđivale brojne beneficije. Ekskurzije, priredbe, udžbenici i profesionalni pedagozi našim ljudima samo su začinili i tako kvalitetan boravak u stranoj zemlji. Škola u koju sam išla, bila je opremljena svim onim stvarima koje jedno dete može da poželi. Psi i kornjače pod istim palmama školskog dvorišta, igraonice u kojima smo vreme provodili igrajući Half Life i svima omiljena mantra da je tri dana u nedelji dovoljno za edukaciju. S obzirom na to da škola nije bila blizu kompleksa u kojem sam živela, o trošku države smo taksijem prevoženi do škole i nazad. Svakog dana. Na kapiji kompleksa, stajao je interfon, kojim Jugosloveni poručuju robu iz prodavnice, koja im kroz nekoliko minuta bude isporučena do kapije. Arapi su, u to vreme, imali razvijenije tržište od onog na koje smo navikli mi, Jugosloveni. Tako je jedna od stvari koje sam videla na pijaci mojoj majci i meni zauvek izašla na nos. Bila je to lampa, sada već odavno prevaziđena, u koju sipate vodu i eterično ulje, a dobijete fontanicu, roze osvetljenje, paru i miris u čitavoj kući. Jednog sunčanog dana, dok je moja majka bila na poslu, na sopstvenu inicijativu u lampu sam sipala njen omiljen parfem, kupljen od prve plate tamo. Zašto na nos, procenite sami.

O beneficijama za Arape kao narod u to vreme bih mogla da pričam danima, ali ću se fokusirati na one najinteresantnije. Školstvo i zdravstvo su bili besplatni i funkcionisali su besprekorno. Ko je želeo da bude taksista, od države bi dobio vozilo, a zauzvrat je mogao, ali nije bio u obavezi, da simboličnu sumu novca vrati državi. Ko je hteo da renovira kuću, uzeo bi kredit od države, koji nije morao da vrati sve dok na njegovoj kući stoje naznake da su radovi i dalje u toku. Eto odgovora na pitanje zbog čega na svakoj drugoj kući stoje temelji za podizanje narednog sprata, koji nikada neće biti podignut.

Uspomene stvorene tada čvrsto grlim, a svoje detinjstvo provedeno tamo mogu da okarakterišem kao zaista bezbedno. Naravno, u svakoj državi, čak i u našoj koju toliko grlimo i volimo, ima onih koji ne žele tuđe ljude. Tako mi je, jednog dana na ribljoj pijaci, sredovečni gospodin pljunuo na leđa. Nosila sam majicu otvorenih leđa, neprihvatljivu za tadašnju kulturu, bez obzira na to što sam imala samo šest godina. Moja majka, kivna zbog situacije koju nije uspela da predvidi, trčala je za njim duž čitave pijace. Srećom, nije ga stigla. Činjenica je da nama, kao ljudima, uvek nešto nedostaje. Tako je Arapima nedostajalo Evrope. O tome da li je zaista bilo potrebe menjati čitav sistem zarad uvođenja nekakve demokratije, svedoči trenutna situacija u toj zemlji. Pre nekoliko godina, ugostili smo jednog od prijatelja te zemlje, koji je došao među svoje, dok se situacija među njihovima stiša.

Gadafi i Tito

Jugosloven: Pogledaj šta ste uradili, ej, onakvu zemlju!
Libijac: Nećemo da budemo primitivan narod. Hoćemo sve ono što imate vi, hoćemo da živimo kao ljudi u Evropi.
Jugosloven: Dobro. Upamti ovo, a ja ću te pitati kada tvojom tradicionalnom zemljom, u samom centru Tripolija, prošeta gej parada.

Ishod ovog razgovora bio je takav da je Libijac Jugoslovena ščepao za vrat. Ne, ne šalim se. Čudni smo mi, ljudi. Bilo kako bilo, ne treba ni očekivati da svi budemo isti. Ne bi ni bilo moguće, ako uzmemo u obzir sve političke, socijalne, tradicionalne i kulturne aspekte. Iz dnevnika moje majke, 2004. godine, o gostoprimstvu izdvajam sledeće: “Te noći su naoružani pripadnici vojske po nas došli u kompleks i rekli nam da spakujemo samo neophodno. Otpratili su nas do parkinga bolnice, gde su nas sačekali kombiji sa zatamljenim staklima i rešetkama na prozorima. Mislila sam da ću te noći da umrem. Vožnja je trajala satima. Mogla sam da vidim jedino izbezumljena lica svojih prijatelja i kolega. Najzad, stigli smo do mesta na kojem nije bilo ničega, osim ogromnih zidova oko tvrđave, sa kojih su snajperisti pratili naše korake. Sedeli smo u nekakvom hodniku i čekali da se pojavi neko ko će nam dati informaciju o tome kada ćemo stradati. Umesto očekivanog, pojavio se lično Gadafi, raščupane kose, u svojoj plavoj pidžami. Poželeo nam je dobrodošlicu u njegovu zemlju i izrazio zahvalnost zbog rada u libijskoj bolnici. Nakon oporavka od potpunog šoka, vreme smo proveli u njegovom dvorcu pevajući pesme Suzane Mančić.“

 

Emilija Milovanović

Fotografije: Pixabay

Ostavite odgovor