Dim koji dolazi iz Vinče, a nije vidljiv golim okom

Javnost se alarmirala kada se iznad Vinče ukazao lik kancera u vidu belog dima koji je dolazio sa vinčanske deponije. Vlast je pisala izjave kako se ništa ne dešava i kako je to najmanji problem u novijoj istoriji, disidenti su uz espreso i cigare pisali kako je za sve kriva vlast, Nada Macura je upozoravala da unosimo manje dima, a više tečnosti…

Međutim, pored dima koji je vidljiv golim okom i osetljiv golim nosom i nesnosan golim disajnim organima, iz Vinče se uzdiže i jedna vrsta dima koja nije vidljiva, a daleko je štetnija od dima sa deponije. To je takozvani „kulturni“ dim sa lokaliteta Vinča – Belo brdo, eponimnog lokaliteta vinčanske kulture iz vremena neolita. Ta vrsta dima se ne vidi, ne oseća, ne izaziva lavinu komentara na društvenim mrežama, ali dugoročno može imati daleko kobnije posledice od dima sa deponije.

Naime, naš ponos i naša dika: lokalitet Vinča- Belo brdo po kojem smo prepoznatljivi u svetu i koji stoji rame uz rame sa Lepenskim Virom, Viminacijumom i drugim važnim lokalitetima nalazi se na listi 10 najugroženijih lokaliteta u Evropi. Pored toga što Dunav malo po malo odnosi delove lokaliteta, opasnost predstavljaju i lokalni meštani koji usred prostora na kom su se taložili milenijumi ljudskog bitisanja, kopaju septičke jame i ostale vidove jama. Do samog lokaliteta možete doći delom kroz privatne posede, delom kroz kozije stazice kako biste stigli do neke vrste „arherološkog parka“ gde vas čekaju poluraspadnuti bungalovi, muzej koji prokišnjava i smeće koje se taloži na samoj obali Dunava.

Jedna od opasnosti koje vrebaju naše kulturno nasleđe jesu i razni pseudonaučnici, pseudoistoričari, nadrilekari, pseudo i divlji arheolozi koji na slobodno interpretiraju svoje viđenje vinčanske kulture pa joj pripisuju korišćenje pisma (iako ga nigne nema), srpski epitet (jer čim je na tlu Srbije onda je srpsko je’te) i razne đakonije koje kod neobaveštenog čoveka i građanina stvaraju pogrešnu sliku te kulture. Tako neobavešteni, greške u interpretaciji kulturnog nasleđa prave i ljudi na nacionalnim ferkvencijama poput Zorana Kesića koji u emisiji „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ spominjući Vinču prikazuje „Praroditeljku“ koja je pak najprepoznatljiviji artefakt kulture „Lepenskog vira“ koja je starija par hiljada godina od vinčanske kulture, a pritom je pronađena par stotina kilometara od Vinče u Đerdapu.

Pošto je objašnjavanje široj javnosti o značaju arheologije u kulturološkom smislu i njenoj zapostavljenosti uzaludan posao i tema koja je izlizana do krajnjih granica, navešću jedan konkretan primer zašto je arheologija bitna. Današnja hirurgija koristi kao alat noževe od opsidijana koji su daleko oštriji i dugovečniji od metalnih noževa što je svakako doprinelo kvalitetu operacija. Na tome hirurgija i čovečanstvo mogu da zahvale upravo arheologiji i arheolozima koji su pronalazili opsidijanska sečiva na praistorijskim lokalitetima te kroz istraživanja tog materijala došlo se do zaključka da su opsidijanska sečiva zahvalnija za rad od metalnih.

Uzevši to u obzir, zapuštanjem naših arheoloških lokaliteta rizikujemo da izgubimo artefakte drevnih civilizacija koja nam mogu pomoći, recimo u borbi protiv nekih bolesti od kojih bolujemo.

Zamislite da ste stanovnik Vinče koji je dijabetičar i rešili ste da iskopate sebi septičku jamu u dvorištu i naletite u zemlji na potencijalni lek za dijabetes koji su koristili drevni Vinčanci, ali rešite da ga bacite i ne pozovete arheološku ekipu jer fekalije ne mogu da čekaju, a arheologija i kultura mogu (jer veća je nužda ići u WC nego u muzej). Vi ste time zarad trenutne nužde odbacili nešto što može da vam spasi život i po čemu ćete biti prepoznatljivi u celom svetu, ali ste zato rešili gorući problem male i velike nužde.

Naša arheologija i naša kultura zbog takvih okolnosti neprestano gore u požaru, ali za razliku od požara na deponiji koji je vidljiv golim okom i zbog koga se uzdrma javnost, ovaj kulturni požar se ne vidi i zato se njim niko ne bavi, a i ne donosi puno lajkova i šerova. Međutim, ono što je karakteristično za „kulturni dim“ je da ima ista svojstva kao i ugljen-monoksid. Nema miris, ukus i boju, ali ubija brzo, tako da žrtva i ne oseti da je u opasnosti.

Zato, sprečimo kulturni požar našeg kulturnog nasleđa i naše nestajanje zajedno sa njim!

Aleksandar Đukić

Izvori fotografija:

www.twitter.com
www.youtube.com

Ostavite odgovor