Intervju sa Aleksandrom Danilovićem | Uključimo mozak, ne dozvolimo da nam naslovnice kreiraju stavove

, RAZNO

Mr.Rabbit je alternative hip-hop/fusion bend iz Valjeva koji je zvanično nastao objavljivanjem prvog albuma sredinom 2014. godine, iako ideja o formiranju ovakve muzičke skupine datira nekoliko godina ranije, okupljanjem nekoliko bivših članova valjevskog benda Ira.

Aleksandar Danilović, pokretač ove priče, 2011. godine, sa Markom Ilinčićem, Milom Ristović, Lazarom Antonićem, Milošem Jevtićem i mnogobrojnim valjevskim muzičarima počinje rad na solo projektu, koji završavaju 2014. godine, a sam projekat prerasta u album prvenac benda pod nazivom “Noćna Luka Brodova“. Album je objavljen u julu 2014. godine. U međuvremenu, Mila Ristović (vokal) i Miloš Jevtić (gitara) zbog privatnih obaveza napuštaju ekipu, te današnju postavu benda čine: vokalAleksandar Danilović; vokalĐurđa Perović; klavijaturaMarko Ilinčić; bubanjAnđelko Arnaut; bas gitaraBranko Vučetin;gitaraLazar Antonić.

U februaru 2016. godine su započeli rad na novom albumu. Drugi studijski album benda, pod imenom “Postmoderna Komedija”, objavljen je u oktobru 2016. godine, a manja promocija je održana u klubu Rokanje, zajedno sa pančevačkim sastavom Buč Kesidi. Zvanična promocija albuma je održana u Klubu Doma omladine Beograda 4. Marta 2017. godine.

Ph. / Aleksandar Stojadinović

YN: Započeo si kao alternativni muzičar u Valjevu. Kako je izgledao tvoj početak u mestu sa ograničenim mogućnostima i auditorijumom?

Aleksandar: Rekao bih da Valjevo, bar tih poslednjih godina prve decenije novog milenijuma nije uopšte bilo ograničeno kada je auditorijum to jest publika u pitanju. Bar ne, ako se uporedi sa današnjim stanjem. S druge strane, što se ograničenih mogućnosti tiče, ne samo Valjeva, već svake provincije ovde, nije ni čudo što smo prvi album izdali tek kad smo se preselili na studije u Beograd. Ali to je posebna tema…

YN: Spojili ste dva pravca koji su u velikoj krizi na našem tržištu. Da li vidiš način da takva muzika dobije neki značajan prostor na muzičkoj sceni?

A: Ja sam često sklon da kažem da taj naš neki pravac (i generalno, cela, nazovimo je, alternativna scena) zahteva slušanje, a ne puko „preslušavanje“. U tom smislu, rekao bih da nije u pitanju „kriza žanra“, već kriza ma kakve dubine. Sve je brzo i lako. Dok imamo prisutnost takve filozofije, nisam siguran da će bilo šta drugo dolaziti do izražaja u svim granama kulture. Ali, ko zna…?

YN: Vaš novi album se zove Postmoderna komedija. Odakle takav naziv?

A: Nema neke posebne filozofije iza tog naziva. Samo mi se čini da veoma dobro opisuje našu sadašnju situaciju, koja predstavlja reakciju na nešto staro, ranije, ali je zapravo veoma komična, pored toga što je potpuno besmislena. Samo, kada je album nastajao, zaista nisam verovao da će se dešavati ovo što se danas, pogotovo u poslednjih dvadesetak dana dešava. Da jesam, možda bi album bio tragikomedija (ako smo optimisti) ili tragedija.

YN: Postmoderna nam je donela stvari poput evropski orijentisanog Vučića, slane Plazme i Kursadžija. Da li se spisak užasa postmoderne može produžiti i ima li kraja postmoderni?

A: Očigledno mi imamo neku super moć kojom svaki pokret, svaku ideju pretvorimo u, eto, Kursadžije. Postmoderna, kao filozofski sistem, nije kriv što mi iz godine u godinu ispadamo magarci. Ali rekao bih da su te pomenute situacije (iako još uvek nisam probao slanu Plazmu) samo posledica isključivanja mozga. Dok god na sve gledamo kroz prizmu jeftine vikend zabave koja je prilika da se uništimo od alkohola i narkotika, rekao bih da ćemo imati Vučiće. Setimo se da je nesrećni Sloba cvetao u danima kada je onaj užas od trenda upasanih trenerki u farmerke vladao društvom.

YN: U jednom intervijuu si izjavio da nove generacije odrastaju uz pogrešne heroje. Kuda to može dugoročno da dovede društvo?

A: U principu nigde. Možda u obližnju birtiju koja se petkom maskira u splav ili ne daj Bože sa čarapom na glavi u banku ili neki novi besmisleni rat. Sve je moguće kad su vam kojekakvi krimosi, koji se šepure na nacionalnim frekvencijama, uzori.

YN: Koliko je važno prisustvo pravih uzora i superheroja?

A: Rekao bih veliko, jer mi sami funkcionišemo po tom principu od malih nogu. Koliko god neko to hteo da prihvati ili ne, negde u podsvesti, roditelji i to neko rano okruženje predstavljaju ljude koji na nas ostave neizbrisiv trag do kraja života. Slična je priča i za kasnije. Nije isto ako ti je uzor na primer, Glen Džonsili Marina Tucaković.

YN: Obično se za generaciju naših roditelja i njihovih roditelja kaže da su odrasli uz prave vrednosti i uzore. Čime onda objašnjavaš da je upravo to generacija ratnih zločinaca i onih koji su uništili zajedničku zemlju i dotadašnji sistem vrednosti?

A: Čini mi se da je generacija naših roditelja (i posleratne generacije uopšte) živela u jednoj fino iskonstruisanoj iluziji. Mnoge stvari su gurnute pod tepih i za isti sto su stavljeni ratni heroji i ratni zločinci, pa su pod parolom bratstva i jedinstva bili primorani da grade neki bajkovit identitet. Svi koji su se tome protivili su bili proglašeni državnim neprijateljima. I onda nam džabe pregršt uzora iz knjiga i sa ekrana, kad u svojoj kući imaš šarenu lažu. Tada nismo naučili da živimo sa razlikama, već smo svi postali Jugosloveni i komunisti, a kod kuće su se tajno pričale priče o herojstvu predaka. Kada su maske pale, nije bilo tog Gandija koji je mogao da zaustavi zlo koje je usledilo.

YN: Poučeni iskustvima prethodnih generacija, čemu mi kao omladina treba da težimo?

A: Za početak, da uključimo mozak, da mislimo i da ne dopustimo da nam naslovnice dnevnih novina kreiraju stavove.

Ph. / Boris Jovanović

YN: Koliko tome može da doprinese nadolazeća generacija umetnika?

A: Mislim da ne mnogo. Jer je suludo verovati da ti pesmom, slikom, fotografijom ili filmom možeš da promeniš svest. Možeš da postaviš pitanje i da pomogneš čitavom procesu, ali za razvijanje kritičkog mišljenja je potreban rad na više frontova. Džaba tebi Rembrant na zidu ili Dilan na polici, kad ti u hodniku neprestano trešti „didu didu didule“, roditelji gledaju Parove, u školi profesor citira Miroljuba, a devojka oponaša iskvarcane splavaruše. Ali svakako da se određena doza iskrenosti u stvaralaštvu prepoznaje i da je to što neko zastane i razmisli bar tri sekunde o onome što je čuo, video ili pročitao, veoma dragoceno.

 

YN: Da li smataš da će naša generacija nastaviti putem prethodne generacije ili ima šanse za neku promenu u sistemu vrednosti?

A: Volim da verujem da uvek ima šanse.

 

YN: Gde vidiš sebe i bend kroz 10 godina?

A: Nadam se, najpre i dalje zajedno, u nekoj boljoj sredini kako razmišljamo o muzičkoj penziji, da novim klincima ostavimo prostora.

Ph. / Darko Manasić

 

Aleksandar Đukić

 

Izvori fotografija:

Marko Smiljanić
Aleksandar Stojadinović
Boris Jovanovic
Darko Manasić

 

 

Leave a Reply