Intervju sa Edijem Sašom Đorđević | Nade da ćemo za tili čas biti spašeni iz blata su uzaludne

, RAZNO

Edi Saša Đorđević je basista i frontmen metal grupe Patrias (lat. Patria – otadžbina) iz Smedereva. Grupa je osnovana 2005. godine u Smederevu, pretrpela je više izmena članova, a u jesen 2013. godine, posle trogodišnje pauze, grupi se pridružio gitarista Darije Dejanović – Daki, posle čega je počeo ozbiljan rad. Do danas, bend je zabeležio oko šezdeset nastupa u Srbiji i inostranstvu, a u aktuelnoj postavi su Edi, Daki i bubnjar Nenad Jovanović – Nele. Pored uobičajenih koncerata, bend svoju muziku izvodi i u akustik i instrumental aranžmanima.

Prvi album “Put” objavljen je oktobra 2014. godine u izdanju kuće “Miner records” sa osam autorskih pesama, a uskoro će biti objavljen album “Imperator” sa deset pesama.

Sam Edi Saša Đorđević, pored rada u MUP-u, bavi se i pisanjem i 2016. godine izdaje svoj prvi roman “Janičar” za izdavačku kuću “Evro Book” koji je postigao velik uspeh. Radnja romana smeštena je u Srbiju i Tursku i odvija se od 1521. do 1527. godine.

Youth Now: Grupu Patrias ste konačno sastavili 2013. godine u vreme kada nastaje ogroman broj bendova. Kako se u tolikoj masi izboriti za svoj prostor na sceni?

Edi: Svaki bend se bori za svoje mesto pod suncem, nudi javnosti ono što stvara i ostaje da publika i vreme odluče ko će uspeti i opstati. Publika kao spoljašnji faktor, svojom podrškom bendu, a vreme kao unutrašnji, u smislu da bend postoji na sceni što duže. Nema tajnog recepta za uspeh. Treba trajati i svirati. Tako se stiču pratioci i status. Kvalitet rada se podrazumeva.

 

Da li je bolje imati par eksplozivnih pesama koje će šokirati javnost svojim sadržajem ili biti dosledan jednom stilu stvaralaštva i čekati svoj trenutak?

Mogu da kažem kako mi vidimo stvari: radimo svaku pesmu kao priču za sebe, ali tako da one budu u okviru našeg muzičkog izraza, da se međusobno stilski ne razlikuju. Ne trudimo se da pravimo hitove, želimo da se ono što stvaramo sviđa pre svega nama, da mi u to verujemo jer samo tako možemo da prenesemo drugima emocije i poruke na pravi način.

U jednoj pesmi govorite o Jugoslovenima kao o zavađenoj braći. Kakav je vaš stav o Jugoslaviji i Jugoslovenima?

Ta pesma je pesma prekora i realnosti, a ne jugonostalgije, ona samo konstatuje da smo svi dobili ono što smo tražili zato što nismo znali da koristimo prednosti zajedničkog života niti da se raziđemo kao ljudi. Jugoslavija je prošlost, svaka druga ideja je besmislena. Ostaje nam samo da pokušamo da što normalnije živimo u okolnostima koje su nastale njenim raspadom, i sa drugima i sa samima sobom. Nažalost, nijedno od ta dva nije lako i zato i danas imamo problema “od Vardara pa do Triglava”.

Obrađujete i temu stvaranja čoveka od strane Boga. Međutim, čoveka, kako kaže pesma, brzo obuzima zlo. Zašto je čovek tako kvarljiva roba?

I ta pesma sadrži mnogo kritike, ali na račun lažnih vernika, pokvarenih sveštenika i verskih fanatika. Čovek je egoistično biće koje živi u komplikovanom društvu koje mu nameće razna pravila i ograničenja. Izgleda da se teško snalazi u tom okruženju i otud ta kvarljivost. Želi se sve i odmah, ne biraju se sredstva.

Ta pokvarenost nas je koštala turskog ropstva o kojem pišeš u svom prvom romanu “Janičar”. Da li misliš da je tursko ropstvo bila kazna balkanskim narodima?

Balkanski narodi su bili preslabi da zaustave nadiranje Osmanlija. Za to je bila potrebna borba čitave Evrope. Međutim, njoj je bilo lakše da ostavi Balkance da se kolju sa osvajačima, da ih uspore i iscrpe, tako da su zaustavljeni tek kod Beča. Inače, smatram da porobljavanje nikad nije kazna pobeđenima, već drskost pobednika koji smatra da ima pravo da otima tuđe. Kaznu dakle, zaslužuju osvajači.

Mišljenje da bi nas pomoć Evrope spasila od turskih osvajanja pomalo liči na današnje mišljenje balkanskih naroda da će nas spasiti EU od bede. Čemu ta potreba da uvek čekamo pomoć drugih?

Mali se uvek obraćaju velikima za pomoć i u tom smislu su naša stremljenja normalna i očekivana, ali bi bilo normalno i da učimo iz istorije, da ne ponavljamo greške. To nažalost nije slučaj. Imperije, bile one nekadašnje monarhističke ili savremene kapitalističke, počivaju na porobljavanju i eksploataciji slabijih naroda. Nema ljubavi, partnerstva, savezništva, tu je samo čist interes. Naše nade da ćemo za tili čas biti spašeni iz blata su, bojim se, uzaludne. Roman koji sam upravo završio zove se “Ustanik”. Smešten je u vreme Prvog srpskog ustanka, a govori i o međunarodnim odnosima. U “Janičaru”, mom prvencu, ta tema je dotaknuta, a u drugom je mnogo zastupljenija.

Tvoj prvi roman zabeležio je veliki uspeh, međutim, istorijsko pamćenje kod nas ne beleži uspeh. Smatraš li da tvoji istorijski romani mogu da dopru do kritične mase i podstaknu ih da ne ponavljaju greške iz prošlosti?

Jendan od mojih motiva za pisanje istorijskih romana je upravo taj da podsetim nove naraštaje na hrabre ljude zahvaljujući čijem žrtvovanju mi danas živimo u slobodi, ali i na pogrešne korake koje smo kao narod pravili i cene koje smo zbog toga morali da plaćamo. Roman se čita, povratne informacije su sjajne, pa se nadam da će tako i biti sa nastavkom priče.

Gde vidiš patriju (otadžbinu), Patrias i Edija Sašu kroz deset godina?

Srbiju vidim kao normalniju, uspešniju, teritorijalno i organizacijski nešto drugačiju zemlju nego danas, sebe kao penzionera, autora nekoliko romana i muzičara koji i dalje skače po binama kao član afirmisanog benda Patrias.

Gde vidiš omladinu danas i omladinu kroz deset godina?

Deca nisu loša, ali su zapostavljena i prepuštena internetu, medijima i ulici. Ako im budemo omogućili normalne uslove za život i odrastanje, imaćemo bolju omladinu i ljude. To je težak zadatak i jedini ispravan put za ozdravljenje našeg naroda. U suprotnom, imaćemo još prazniju Srbiju još starijih ljudi.

Aleksandar Đukić

Izvori fotografija: privatna arhiva