Intervju sa Sarom Oster Rokvić, filološkinjom i autorkom bloga Momste.rs

Pre pet godina postala je mama, iste godine nastao je i jedan od omiljenih roditeljskih blogova danas, Momste.rs. Na jednom mestu okupila je puno mladih roditelja, ali i mladih ljudi koji će se roditeljima tek zvati. Cilj joj je da nas edukuje i pripremi za možda najlepše i najvažnije uloge naših života. Sara Oster Rokvić, filolog iz Beograda.

U ovom trenutku mnogo roditelja muku muči sa onlajn verzijom školstva. Sistem je umnogome zakazao. Kako sada odjednom dete „naterati“ da čita na vreme i samostalno.

Sara smatra da je sticanje njihovih navika, dobrim delom i naša odgovornost. Napominje, da nikada nije kasno i da je uvek pravo vreme da se krene sa razvijanjem čitalačke kondicije. Pandemija i vanredno stanje sa svim viškom vremena koje donose, možda su u neku ruku idealne za početak upražnjavanja čitalačkih aktivnosti.

Smatra da svakom detetu koje privolimo navici čitanja, dajemo šansu više da postane odrasla osoba, sposobna da menja svet. Govorila je sa nama o toj bitnoj stavci roditeljstva, uvođenju deteta u svet knjige, prednostima i preprekama u tom procesu. O lepoti pisane reči, tatama u ulogama pripovedača i još ponečemu…

Poruka je jasna – Deco, roditelji, deke, bake, seke, bate… čitajte!

• Kada ste Vi sa Vašim detetom počeli da čitate?

Počela sam da čitam sa sinom kada je imao nekih šest/sedam meseci iz ovog ugla gledano, mislim da je to moglo da bude i ranije. To možda čudno zvuči i neko će reći – ali to je još uvek beba – jeste.  Međutim, bebe u tom periodu već razlikuju oblike i boje. Tako da im pomoću malih knjižica, namenjenih za taj uzrast, možemo pokazivati slike i čitati kraće rečenice. To su male knjige uglavnom ispunjene slikama životinja koje vode kratke i jednostavne dijaloge. Zaista mislim da je to najbolji period za početak jedne takve aktivnosti. To ne mora biti svaki dan, jednom nedeljno je sasvim dovoljno.

• Veliki broj roditelja u tom uzrastu svog deteta uvodi praksu puštanja crtanih filmova. Kako Vi gledate na to?

Setim se svog detinjstva pre trideset godina. I tada su bili oni Diznijevi filmovi, koje i moj sin gleda naravno. Međutim, deci se danas crtani filmovi puštaju, rekla bih, preterano. Smatram da moramo da pronađemo pravu meru.

• Šta Vam je najviše pomoglo u tom procesu uvođenja deteta u svet knjige?

Po struci sam filolog i tokom studija na dosta predmeta sam imala priliku da iščitavam dečiju literaturu. To mi je dosta pomoglo, kao i blog za roditelje koji sam pokrenula i to što sam i sama puno čitala kao dete. Takođe, unuka sam jednog profesora srpske i svetske i književnosti.

Postoji dosta blogova i sajtova na kojima se roditelji mogu edukovati na te teme. Tamo mogu naučiti kako da izaberu pravu literaturu za svoje dete.

• Kada je dobro početi sa edukacijom za tu stranu roditeljstva?

Kada govorimo o mamama, najidealnije je da  krene sa učenjem onda kada sazna da je u drugom stanju. To je jako važno, pogotovo kada je mama prvi put u drugom stanju. U svakom slučaju, nikada nije kasno. Čak i kada dete ima 3, 4 ili 5 godina i tada se treba edukovati na temu čitanja sa decom. Jer, stalno se istražuje o benefitima čitanja sa detetom. Kod nas se zaista dosta mladih majki zanima za te teme. Kako vodim blog, često imam priliku da vidim kako se dobro snalaze sa materijom. Predlažu jedne drugima literaturu i to su žene koje nisu, da kažem, iz struke i to je po meni sjajno.

• Kako odabrati prave knjige?

Krećemo od slikovnica. Kako dete biva starije, povećava se količina teksta, a smanjuje se broj slika. To je prosto prirodno.

• A kada je literatura o roditeljstvu u pitanju, šta preporučujete?

Knjiga koja je mene uvela u svet roditeljstva jeste knjiga psihologa Aleksandra Nila „Slobodna deca Somerhila“. Ta knjiga me još na godinama studija uvela u tu tematiku – kako postupati sa decom. Danas je sve više knjiga svetskih stručnjaka na temu roditeljstva, razvoja dečijeg mozga i vaspitanja.  Danijel Sigl, Jesper Jul, Toni Brajson – oni  su zaista autori na koje treba da se obrati pažnja.

• Sa kojim problemima se mame i tate najčešće susreću kada je ova tema u pitanju?

Primetila sam dva problema:

Prvi je hiperprodukcija, koja je iznedrila neke sliikovnice i knjige, kod kojih se zaista vidi da nije rađeno na kvalitetu, nego na kvantitetu. I roditelj često dolazi u dilemu kako da izabere pravu knjigu za svoje dete.

Prava je ona koja će detetu prvenstveno biti zabavna i kroz koju će dete nešto naučiti. Mi kao roditelji želimo da se naša deca zainteresuju za te knjige, da zavole da čitaju i da to nastave da rade i kada budu odrasli ljudi. Treba da ih privolimo da zavole pisanu reč.

Drugi problem sa kojim se roditelji susreću jeste situacija kada dete dođe u period kada kaže – Neću više da čitamo, nije mi to zanimljivo, želim da idem da se igram, želim da gledam crtani – tada moramo da se dovijamo. Ja obično kažem – Hajde da pogledaš ovu novu knjižicu. –

Treba im pokazati da će u tom svetu uvek biti nešto novo.

• Na koje ste se još načine dovijali kada detetu i nije baš do čitanja?

Biblioteka je odličan saradnik u tom procesu upoznavanja sa knjigom, a i sa činjenicom da ne mogu sve stvari ovog sveta da budu naše. Kao i da ono što pozajmimo moramo da vratimo.

Kad mu padne koncentracija, dovijala sam se tako što bih uključila tatu. Obično sam ja ta koja je zadužena za čitanje knjiga. Kada nam se on pridruži, učinimo čitanje zaniimljivijim, menjamo glas, on bude zeka, a ja sam meda i onda se dete lepo ismeje tokom čitanja. Treba i dete uključiti, pogotovo u knjigama koje imaju manje teksta i bogate ilustracije. Na osnovu njih je on pažljivije pratio i dovijao se šta je još to potencijalno moglo da se dogodi. Tako razvijaju maštu i kreativnost.

• Smatrate li važnim da se, ukoliko su u mogućnosti, u ovaj proces uključe oba roditelja?

Važno je da se napravi neka rutina, neka mala tradicija, da nekada priče čita mama, nekada tata, nekada oboje. To nije samo puki čin čitanja. To deci jako znači i oni to zaista vole. Imaju osećaj zajedništva i sigurnosti kada uveče svi zajedno legnemo u krevet i pokrijemo se. Tu im je toplo, tu je zajednica i ljubav. Važno je da se nekada uključe i baka i deka, stariji brat, sestra.

Neretko imamo priliku da se susretnemo sa decom kojoj nije čitano i koja prosto nisu u tom svetu. Gde smo kao društvo pogrešili?

Nove generacije rađaju se u svetu novih tehnologija. Pisana reč se polako potiskuje. Ja se zaista trudim da što više motivišem mlade ljude i žene koje još uvek nisu majke. Da im prenesem znanje da je pisana reč jako važna. Zato se nadam da će ti ljudi i prosvetni radnici, pomoći deci da se uključe. Jer opet kažem, nikada nije kasno da se čak i odrasla osoba posveti knjizi.

• Smatrate li da je moguće reedukovati roditelje?

Ako neko želi da čuje, moguće je. Postoje ljudi koji jednostavno nisu otvoreni za takve ideje. Ja se nekako susrećem sa ljudima koji žele, pa nekako smatram da je itekako izvodljivo i moguće.

• Šta našem društvenom sistemu nedostaje?

Susrećem se sa roditeljima koji su zaista željni znanja. Roditelji su puni ideja i incijativa da se udružimo i priredimo deci što više kulturnog sadržaja. Važno im je i približavanje umetnosti deci. Šalju dosta pitanja, potrebni su im saveti. A tog sadržaja jednostavno nema. Sve što mogu da pronađu na Guglu kada su te teme u pitanju, neretko bude samo moj sajt, a to nekada nije dovoljno.

• Zašto smo te teme zapostavili, ko je zakazao?

Kada se setim svog detinjstva, zaista nemam na šta da se požalim. Moja majka je insistirala da čitam uvek i na vreme, sve lektire sam čitala u celosti. Danas je deci na internetu dostupna i skraćena i prepričana verzija. Ko je zakazao ne znam… ali sve je do nas. Moramo uticati na to. Toliko je novih informacija, na dnevnom nivou, svega je u izobilju. Hiperprodukcija je brza, ali nas je sve usporila.

• Kako odbaciti ono što je proizvod hiperprodukcije i probrati kvalitetan sadržaj?

Kada otvorim knjigu, obratim pažnju na sam tekst, da li je smislen, jasan, da li prati sliku. Ne želim da ta knjiga potceni shvatanje i razvoj mog deteta. Jer neke knjižice prate trendove i crtane fiilmove, pa se i nama dešava da on želi upravo takvu. Nekada mu je i kupim, ali se trudim da mu objasnim da neka knjiga ima ili nema pouku i poentu.

• Šta je detetu najvažnije što želi da dobije od knjige?

Deca se uglavnom poistovete sa likom u knjizi i to uopšte nije loše. Bude im lakše, zato što znaju da nisu sami. Shvate da je taj lik prošao kroz nešto kroz šta i sami prolaze.

Na primer, ukoliko se boje mraka, biće im lakše ako je i glavni junak u sličnoj situaciji. Zainteresuje se šta je taj lik uradio pa i sam počne tako da razmišlja.

Ne uskraćujem mu mogućnost ni da vidi nešto loše i tužno u knjizi. Jer kada se dete razočara nekim ishodom, možda počne da razmišlja drugačije u tom smeru. Imam običaj da kažem, da će svako razočarano dete nešto promeniti. Zato knjige ne cenzurišem, jer verujem da iz svega toga može da se iznedri samo nešto dobro.

Intervju radila: Milica Šojić

Fotografije: lična arhiva Sare Oster Rokvić, Unsplash