Inspirisana knjigom Ali Sinkler pod nazivom ,,Tango pod mesečinom’’ koju ovih dana čitam dobila sam ideju da napišem nešto što dolikuje ovoj temi, a što nije toliko viđeno u novinama i o čemu se, poput temama sličnim ovoj, među našim narodom retko čita i priča.
Svi znamo šta je ljubav i svi znamo šta je usamljenost. Znamo takođe i šta znači sirotinja, a šta izobilje. Međutim, znamo li zaista šta znači pitanje naslova teksta? Jesmo li nekada doživeli onu pravu, istinsku ljubav u teškim trenucima, onda kada nam je bila potrebna ta jedna osoba kojoj bismo rekli sve što nas muči? To može biti prijatelj, sestra, mama, baka ili tetka, ma bilo ko. Sirotinja ne znači samo materijalna nemaština, sirotinja je vrlo često i stanje duha čoveka koji se oseća prazno, te se zbog toga često zadovoljava običnim, materijalnim stvarima, misleći da će upravo one zameniti tu ljubav za kojom vapi i čezne. Narodna izreka koja bi ovo najbolje opisala jeste: ,,Gde čeljad nije besna, tu kuća nije tesna’’. Ne, ovo ne mora da znači da morate da imate decu da biste razumeli ovu izreku.
Potpuno je prihvatljivo i razumljivo da se bez novca danas retko šta može, ali ukoliko ima ljubavi među ljudima, porodici, pa čak i nekoj većoj zajednici, sve prepreke se prelaze sa lakoćom i ostavljaju po strani. Ukoliko nema materijalne obezbeđenosti, a ima dovoljno velike ljubavi među ljudima, udružite se i zajedničkim snagama krenite od nule, mic po mic, tako će sve doći na svoje. Uvek dođe, nema drugog izbora.
Uostalom, zar nije bolje svakodnevno gledati osobu koja vam znači u životu i na kojoj ste zahvalni, nego da držite tamo neku torbicu na stolu motreći svaki čas da nije pala slučajno prašina na nju? Materijalne stvari propadaju, a vrede samo onoliko koliko im vi date na značaju. Ništa manje i ništa više, one vrede samo onoliko koliko vi kažete da vrede za vas. Koliko sam samo puta bila u situaciji kada sam nekim nepromišljenim rečima uvredila brata zbog lutaka kojima je kao mali kidao glave, ali tek danas vidim koliko je to u stvari bilo glupo, pa se danas zajedno smejemo tome.
Ljude uvek stavljajte ispred materijalnih stvari, uvek, nemojte to nikada da zaboravite. Kada je reč o usamljenosti u izobilju, tek tu čovek ne zna odakle, sa čim i kako da počne. U klasicima i ljubavnim romanima imamo priliku da čitamo o neuspelim ljubavima, o devojkama koje su se udavale zarad nekog ,,bogatstva’’, ali i o kasnijim razvodima koji su bili prouzrokovani neuzvraćenom ljubavlju, o kojoj očigledno nikada nije ni bilo reči. Koliko samo ima primera gde su roditelji umešani i gde teraju svoje ćerke da se udaju za unapred dogovorenu osobu koju ona nikada nije ni videla, a kamoli upoznala.
Ovih primera najviše ima u Turskoj, i da, to još uvek radi, iako živimo u dvadeset prvom veku. Zamislimo sledeći scenario: vi se udate za osobu koju ne volite, a koja je imućna, vi je ne podnosite ali znate da ćete sutra moći da imate šta god poželite, proklinjete dan kada ste obukle venčanicu i rekle ,,da’’, ali vas sa druge strane navika da sve što poželite imate drži kao okovima vezane za tog čoveka. Život prođe, vi steostarili, od materijalnih stvari mrdnuli niste, imali ste sve i niste imali ništa. Život vam je prošao u divljenju predmetima i skupocenim odelima, a vi niste živeli i voleli. Život-sloboda-ljubav je trio koji nikada neće i ne sme biti razdvojen.
Usamljenost u izobilju je smrt za čovekov duh, a konstantna okruženost velikim brojem stvari ga čini još nesrećnijim i tužnijim, a znajte da je ljubav u siromaštvu upravo sve suprotno.
Pročitajte i: Svest je ključ za uravnotežen život
Autor: Andrea Dobrosavljević
Foto izvor: unsplash.com
