Lik Uroša Đurića upamtili smo posle filma „Mi nismo anđeli“, a onima koji ne prate umetničku scenu manje je poznato da je ovaj glumac prvenstveno umetnik van ’sedme umetnosti’. Njegovo umetničko angažovanje ipak najviše primećujemo na ostalim scenama, na kojima je prisutan još od 1989. godine.
Dugogodišnju karijeru bogatio je iskustvima iz sfere slikarstva, vajarstva, fotografije, grafičkog dizajna, muzike, radija, strip izdavaštva i konceptualne umetnosti.
„Ja sam, pre svega, slikar po formalnom obrazovanju, vizuelni umetnik po širem konceptu, školovani fotograf, školovani vajar, studirao sam Istoriju umetnosti a moja interesovanja su išla i mnogo dalje.“
U Banjaluci i Novom Sadu, kao kustos, vodio je publiku kroz izložbe Grejsona Perija i Demijana Hersta, najpoznatijih savremenih britanskih umetnika, kao i izložbu pop-art umetnika Endija Vorhola. Kao izuzetan poznavalac istorije umetnosti, može se pohvaliti činjenicom da njegova publika to prepoznaje, pa su njegova vođenja veoma posećena, i mnogi ističu svoje zadovoljstvo.
Savremena vizuelna umetnost nosi Uroševe pečate i u svetu
Svestranost mu je donela brojne uspehe na međunarodnoj sceni, a neki od njih se sada mogu videti i u stalnoj postavci muzeja Albertina u Beču, gde se čuvaju i dela Leonarda da Vinčija, Mikelanđela, Rafaela, Peter Paul Rubensa, Oskara Kokoške, Rembranta, Albrehta Direra, Gustava Klimta i Egona Šilea.
Reč je o sedam radova nastalih 90-ih godina 20. veka u okviru ciklusa „Bespredmetni autonomizam“ od kojih je šest rađeno tehnikom ulja na kartonu, a sedma slika je ulje na platnu većeg formata – Ubistvo ili dva najveća srpska slikara umirena svojom veličinom (1997).
Đurićevi radovi nalaze se u mnogobrojnim javnim i privatnim kolekcijama širom Evrope i SAD. Njegov opus je od najranijih dana prisutan na međunarodnoj sceni, dok su njegovi radovi počev od 2001. godine predstavljani u Austriji u okviru samostalnih i kolektivnih izložbi u najznačajnijim institucijama (Kunsthalle Wien, Secession Wien, Museum Moderner Kunst Sammlung Ludwig Wien, Forum Stadtpark u Gracu, Viennafair u Beču) kao i u brojnim publikacijama.
Dela su mu zastupljena i u kolekcijama Museum Moderner Kunst Sammlung Ludwig u Beču i EVN sammlung u Maria-Enzersdorfu. Đurićev rad su prezentovali brojni domaći kustosi, kao i internacionalni, te specijalizovani art-magazini širom sveta (Artforum, Flash Art, Spike, Art das Kunstmagazin, Camera Austria, Umělec, Balkon).
Muzej Albertina je osnovao vojvoda Albert od Saksonije-Tešena 70-ih godina 18. veka. Smešten je u palati nadvojvode Albrehta u centru grada, u blizini Bečke državne opere i hotela Saher.
Pročitajte i: Lidija Antonović: „Prolaz“ kao simbol vizuelne granice
Pripremila: Jelena Noveski
Izvori: rs.n1info.com, mojnovisad.com
