Zašto se razočaravamo?

, RAZNO

Našavši se u društvu grupice studenata, slušala sam komentare o raskidu veze jednog od prisutnih momaka. ,,Razočaravajuće, ona je kriva za sve!“, komentarisala je njegova koleginica.

Naš junak iz uvoda, imao je vezu od nekoliko meseci. Kao i svi zaljubljeni nadao se lepoj budućnosti sa svojom izabranicom. Međutim, njegova lepša polovina mu je saopštila da više ne želi biti u vezi. Objasnila mu je da je bolje da mu kaže sada, dok veza nije postala ,,ozbiljna” i da ona ne vidi prosperitet iste. Prisutni su oštro sudili devojci, iako se moglo desiti da mu ne objasni svoj odlazak.

Zbog čega je on ili bilo ko od nas razočaran? Zašto patimo kada se ne obistini ono što smo želeli? Pred svakim novim ciljem u životu kao i životnim izazovom, pravimo projekcije za budućnost. Većina nas ne živi u sadašnjosti iako bi tako trebalo da bude. Osećamo se sigurnije ako svojim mislima, brigom, mentalnim štitom, obuhvatimo situaciju koja će se, možda, desiti i na taj način kao da smo zaštitili sebe. Da li smo se zaštitili? U projekcijama izmaštamo naše očekivanje i dajemo mu važnost. Obojimo ga najlepšim bojama budućnosti i vežemo se za njega. Onda se dogodi kontrast- ono što baš nismo očekivali. Padnemo ispit, doživimo ljubavni krah, ne bude onako kako smo želeli. Možda ćete opaziti, da nije svako razočarenje isto i da se ne može porediti. Moguće, ali nismo svi isti. Svako ima svoje prioritete. U svakom slučaju zajedničko je ono šta nas razočarava? Naše vezivanje za očekivanje.

Kada smo uložili mentalni napor, što je neretko i fizički napor, ne preuzimamo odgovornost za svoja očekivanja. Lakše je da sve prebacimo na druge. Stoga nam budu krivi oni koji najverovatnije nisu –profesor je bio strog, ona je za sve kriva, roditelji mi nisu dali i sl.
Ono što je važno jeste da zastanemo u trenutku i razmislimo zašto smo naš život stavili u tuđe ruke? Zašto nismo preuzeli odgovornost za ono što nam se dešava, naročito za emocije nakon što se očekivano ne dogodi? Ustinu, mi težimo da projektujemo budućnost, da odredimo i definišemo krajnji cilj da bi se bolje osećali. U tom stremljenju zaboravimo na proces, na trajanje, na uživanje u momentima.
Dešava da neke situacije ne budu kako smo isplanirali. Dobro je da na momente zastanemo, prihvatimo odgovornost i zapitamo se šta dalje? Šta smo naučili iz ove situacije i kako može bolje od ovoga?

Bojana Aleksić
Izvor: google slike