Ninin kutak: Opušteno sa tobom

, RAZNO

Pitam se da li da pišem o tebi. Ali, čim se pitam, znači da hoću. Kao što već i činim. I čitam ti ove reči, smeješ se i prevrćeš očima, ljubiš me u obraz i ideš po pivo. Smejem se i ja sada, i nastavljam da pišem o tebi. Je l’ me čuješ, o tebi. Derem se. I smejem se. Pišem o tebi.

Otkriću tajnu ljudima. Više nisam slobodna. Zapravo, slobodna sam, ali nisam sama. Sa tobom sam. I ne samo noću. Ne samo kad si pored mene. Nego uvek. Uz mene si. I dok sve ovo pišem, trudim se da ne budem klasična, patetična zaljubljena devojka. I eto, izletelo mi je to zaljubljena. I ti viriš dok ja pišem i keziš mi se. Znam i zašto. Obećao si mi da ću se zaljubiti u tebe. Nasmejala sam se na to tvoje obećanje i dodala da je ludom radovanje, ali izgleda da više nisam luda.

Dosadno ti je da piljiš u ekran dok ja protestujem. Neću da piskaram dok mi visiš nad glavom. Seo si na svoj krevet i uzeo onu tvoju crnu gitaru. Sviraš. I moram da prestanem da pišem jer mi nije dovoljno da te samo slušam. Volim da gledam tu tvoju strast dok žice podrhtavaju pod tvojim prstima. I ustajem od stola i grlim te jako i kvarim ti frizuru.

Evo, i dalje se pitam kako da te pretvorim u reči, a da ne budem njanjava. Kako da kažem svima da si moja srodna duša? Kako da kažem ljudima da kad je nešto pravo, kompromisa nema. To vam je kao kada volite ili ne volite da jedete paradajz, ništa između ne postoji. Ljubav ako je prava, ona je prava. Ne mora da se povlađuje jednoj strani, da se trpi, da se ćuti, da se pita da li je to to. Jednostavno jeste. Kaže se kad nešto smeta, a retko kad zasmeta. Posvađamo se ponekad oko toga koje nam pivo više odgovara, ali ti onda uzmeš Zaječarsko, a ja Nikšićko i svima lepo. Nema onog ja sam u pravu, ti nisi. Razumemo da smo različiti, da smo čak dva sveta, ali zar nije tako kod svih. Muško i žensko. Ne možemo gledati na svet istim očima.

Dopada mi se i to što nisi iz Beograda i što imaš taj naglasak koji i ja polako poprimam. Dopada mi se kad te čekam na stanici i trčim ti u zagrljaj kao neko detence. I tvoj miris i tvoj osmeh i glas. Dopada mi se što se ne trudiš da sakriješ te svoje emocije i puštaš ih da me miluju, da se lepe za srce, da ga zaceljuju. Baš si kao neki melem (majke mi).

Nekako je sve lako sa tobom. Možda si me ti i naučio kako da mi koraci postanu lakši i misli lepršastije, kako da od života prestanem da pravim problem, nekako si me naučio da dišem lepim ritmom. I drago mi je što više ne brinem pre nego što se nešto desi, što bi ti rekao „samo opušteno, a kad nije, e onda još opuštenije“. Ne mogu se skroz složiti, ali makar se uvek nasmejem.

Dosta je bilo škrabanja o tebi, makar zasad, želim da uživam u tvom prisustvu od sad. Dragi moji, eto, ja sam se zaljubila, u njega. Možda nekad, uskoro, saznate još nešto, ali i ovo je dosta. I ljudi: Opušteno, a kad nije, e onda još opuštenije!

 

Nina Dekić

Leave a Reply