Biblioteka | Nežnost, trešnje i ljubav

, RAZNO

Nekada nas stih može pronaći i tamo gde nismo ni znali da smo izgubljeni.

Koliko god volela prozu, poeziji uvek dajem posebno mesto. Poezija boli, poezija leči, kako je to simbolično ispevao Dis. Poezija je iskrojena od ograničenih reči koje teže neograničenosti. Ona je neuhvatljiva i neopisiva. Ona iscrtava sve one putanje u nama kojima nismo znali ni reda, ni postojanja, ni smisla. Ona živi za sebe, u sebi i u nama. Možemo je tumačiti, možemo je govoriti, ali najpre je moramo osećati. Ona je mesto odlaska i večito mesto povratka. Poezija je ljubav u njenom najširem vidu.

Zbog toga, pored proze, preporučujem i poeziju. Neke od mojih omiljenih knjiga poezije jesu:

 

  1. Koncert za 1001 bubanj Miroslava Mike Antića ─ jer toliku dozu nežnosti i milopoja beskraju možemo čuti samo od Mike Antića. Jer nas ušuška u svet zvezda i sanja, zajedno sa nama, zajedno sa travama, oblacima i svim šarenilima iz predivnih stihova.
  2. Lirika Itake Miloša Crnjanskog ─ jer Crnjanski svoje reči ukraja u emociju tako da dugo nakon pročitanog one odjekuju. Njegova tuga doseže za onim dalekim trešnjama obojenim ljubavlju, njegov zanos protiče niz duboke vode smešeći se tiho mesečevim senama.
  3. Utopljene duše Vladislava Petkovića Disa ─ jer Disa jednostavno volim. Njegove stihove moram da iščitavam po nekoliko puta, moram da im se vraćam i dugo, dugo gledam u njih.

 

Do nekog novog stiha,

 

Ivana Pantelić

🙂