Intermezzo Macabre

, RAZNO

Čitavog dana gledam u sunce,

odmaram oči.

Svetlost je draga travi,

pod rukama njen život mili.

Na zemlji, moje telo nepravilno diše.

Do noći, kada se rosa u snu njenom javi,

popiće me korenja zaboravi

što piju ko žedni psi.

Neće me biti više.

 

I sad, kad zraci u oku blede,

a žuta fleka robi tamniji sjaj,

oči čekaju nekakve Andromede,

Orione i Male medvede i lestve

za pad u raj.

 

Trava ne umire za vreme.

Onoj poda mnom koren se suši.

Smrt njenu naslućuju gresi i prokletstva

tog tela kog nisam deo,

i vape za novom krvlju, žrtvom i spasenjem,

krstom s kog leluja zeleni veo

nad mojom pusitnjom.

Pletu se žilice van želje žila

i bivam beleg usahlog mastila.

 

Zvezde pod glavom.

Plavo se bezlično ravna po meni,

u mirisu mi trava iz nozdrva raste.

Nepostojanje spava u ledniku.

Ponovo će doći doba što krv lede,

bela poput moje kose, hladnoćom

crne zvezde što je moji dani nose

na dar novom propovedniku.

 

Još neke oči, druge i blede,

čekaće Andromede, Orione

i Male medvede, sene nebesa

i lestve, da.

Samo, to više nisam ja.

 

Aleksandra Batinić