Oslobođenost

, RAZNO

Pripile se uz mene,
ko oproštajni zagrljaj,
masivne pseće šape.
U dnu stomaka, gde stanova ptica
sistematično grizu balave zjape:
jed po jed. Ugriz, pa krivica.
Poneko pero, nemrtvu česticu,
ispljunem na nedeljnom ručku.

Stoga mi zemlja, ne nebo,
posta osvojeni cilj.
Gladna mi zver.
U besnilu, i ja bih da koljem,
da čerečim neodlučne, rastrgnem nesrećne,
proždirem bez prava da se nadam boljem
što verno krčim telesa za srećne.
Ispovraćam pticu u lagumu.

Na zemlji, mračnom polju,
nemam trbuha za lov,
ni lepe reči za lovinu.
Tek tu je trn i tupi odjek besmisla.
U krletci ja bih da zidam dom.
I park, i u parku brezu.
Zbiraću pera, lom po lom,
tražeći slamkom vrata kavezu.
Ubiću psa resicom u kljunu.

Nebom celovečernji blista spas.
Putuje, ujesen, toplijim krajevima.
I doziva divlje jato nas.
Ustrašena kržljava ptica
zbunjeno stresa slabost krila.
Poletela bi sa mog lica
da nema onog psećeg besnila.
Ostaje ražnjevit trag u krugu žica.

 

Aleksandra Batinić