Ti si sav moj bol

, RAZNO

Sneg, miris mraza, pahulje koje promiču, šare na zaleđenim prozorima. Sedim u svojoj sobi kraj prozora i slušam. Pokušavam da odvratim pažnju od onoga što se dešava u kuhinji, brojim pahulje. Jedna, dve, tri, četiri, a onda mi koncentracija popusti i čujem ponešto, neku reč, neki povik, neki jecaj. Počinjem i ja da plačem, a onda sednem kraj prozora brojeći pahulje i posmatrajući kako šare na prozorima menjeju svoj oblik. To mraz slika svoj portret. Pahulje prolaze sporo, krupne su, svakoj vidim oblik i šaru, ali nikako da se pojave dve iste. Opet čujem povik iz kuhinje: ‘‘Ja ne mogu više ovako!’’ Ne znam o čemu se radi, ne razumem, ali znam da nije dobro. Izlazim na terasu, širim ruke i otvaram usta. Želim da osetim taj idilični osećaj hladnoće na koži, mraz pomešan sa pahuljama koje mi padaju na dlan i onda se tope. Taj dobro poznati ukus pahulja koji podseća na trenutke sreće, ukus hladnoće. Zatvaram oči, tišina. Čuju se samo pahulje kako sleću na mermer i onda se tope. Trenuci mira su u poslednje vreme retka pojava u našoj kući. Uživam u tome, u toj svetoj tišini koja odmara mozak. Hladno je, vraćam se u sobu i čujem mamu kako plače. Tužna sam, ležem na svoj krevet kako bih se smirila, ne želim da plačem. Tada osećam miris svoje kose, to je miris koji asocira na zimu, na idiličnu sliku kućice u planini okruženu snegom, a iz čijeg dimnjaka izlazi dim. Miris loženja, miris dimnjene šunke. To me asocira na poslednji Božić koji smo proveli zajedno, kao porodica. Bili smo srećni, smejemo se, uživali. A to je bilo pre samo par nedelja.

14971442_1290135967675579_253436713_n
U kuhinji je tišina i ja to čujem. Čujem i vatru kako pucketa u kaminu. Ovo je neobično. Nisam sasvim sigurna da li je dobro ili loše. Shvatila sam da su se moji roditelji svađali, ali ne znam kako se završilo. Silazim niz stepenice, želim da proverim, ali onda vidim tatu sa koferom u ruci kako stoji u podnožju stepenica. Ima osmeh na licu. To me zbunjuje. Zašto se smeje i zašto ima kofer? Ne razumem! Trčim ka njemu i slećem mu u naručje. On me grli snažno, neobično snažno i govori lepe reči. Ne obraćam pažnju na to što on govori, samo na to da sam u tom trenutku u njegovom naručju bila srećna. Ljubi me i onda pušta. Ponovo uzima kofer i govori mi: ‘‘Vidimo se princezo’’. Sa koferom u ruci on odlazi ka ulaznim vratima, a zatim ih otvara i izlazi. Ja, kao magnet, krećem za njim, ali me mama zadržava, objašnjavajući mi šta se desilo. Tata više neće živeti sa nama. Otimam se iz maminog naručja, trčim ka vratima, ali ona su zaključana. Trčim ka kuhinjskom prozoru, ne znam ni šta radim ni šta osećam, ali znam da tata mora da se vrati. Bili smo porodica, bili smo srećni, mora se vratiti! Mora se vratiti zbog mame, zbog našeg izleta, zbog mene! Penjem se na radijator i otvaram prozor. Hladan zimski vazduh me šokira, više mi ni pahulje nisu lepe, ništa me više ne čini srećnom. Vidim tatu. Već je izašao iz našeg dvorišta, na ulici je. Stvarno će otići! Ja vičem iz sveg glasa: ‘‘Tata, vrati se! Tata, vrati se!’’ On se okreće, osmehuje se svojim, meni već dobro poznatim osmehom, koji govori: ‘’Sve će biti u redu princezo, ne brini’’. Zatim se okreće i odlazi. Pokušavam ponovo da vičem, ali ne mogu. Suze su mi preplavile oči i lice. Osećam da me mama hvata i unosi u kuću. Prozor se zatvorio, tatu sam izgubila iz vida.

Neko vreme posle toga sam neutešno plakala, pitajući se šta se desilo, zašto, da li je to moralo tako biti? Pitala sam se da li je zaista morao da ode, da nas napusti, da mene napusti? Nikada nisam dobila odgovor na ova pitanja!

Tata se u našu kuću nikada više nije vratio, ali se još uvek nadam. Iako sam sada odrasla, nisam saznala šta se desilo i zašto, a volela bih. Stalno postavljam sebi pitanja, šta je to što roditelje navodi da se svađaju, zašto se porodice raspadaju i da li roditelji uopšte misle na decu, kako je njima kada se svađaju? Na ova pitanja još uvek nisam saznala odgovor, a ne znam ni da li postoji.

 

Milica Buhovac

 Izvori fotografija: deviantart.com, www.pinterest.com

Leave a Reply