Pismo zahvalnosti

, RAZNO

Draga,

Iako ti sve ovo znaš, ja ti ipak pišem. Pišem zbog drugih. Pišem zbog onih koji će ovo čitati sa oduševljenjem u srcu. Pišem zbog onih koji će se skeptično smejati. Sve je u redu. Sve reakcije su prirodne. Pišem i zbog sebe, za uspomenu. Jednog dana ću pronaći ovo pismo i videti koliko sam napredovala. Koliko sam živela. Setiću se ove Dajane koja se probudila i davala sve od sebe.

Otvorila sam danas staru beležnicu u koju sam zapisivala misli u nadi da će kasnije od njih nastati moje priče. Prošlo je tri godine, a one su i dalje samo zakopani pasusi. Tada nisam znala da ne treba u potpunosti da ih izbacim iz glave, zapisujući na papir. Zarobila sam ih, misleći da će se dogoditi magija među koricama. Kao da sam se nadala da će neko umesto mene pokrenute te reči. Trebalo je da ih slušam u svojoj glavi. Da se igram sa njima na papiru. Da ih menjam, čitam, gužvam i sastavljam. Nije mi žao što tada nisam znala kako da živim svoj svet. Sada ga volim mnogo lepšeg, šarenijeg.

Beležnica mi je danas bacila u lice Dajanu iz septembra: ,,Moram da priznam da ne znam gde grešim. Užasava me ovaj svet pun gadosti, prevara, prevrtljivih, samoživih, dvoličnih, žurbe, tehnologije i otuđenosti.” Dok neki klimaju glavom, sa strahom se slažući sa mojim doživljajem stvarnosti, moram da naglasim da to nije istina. To više nije moja istina.

Sada znam da nikad ne grešim. Uvek sam radila najbolje što sam znala. Nikad se neću kajati ni za šta što sam uradila. Svaki pokret mog tela sam bila u potpunosti ja. Niko drugi nije uticao, iako sam tada u to verovala. Niko me nije kontrolisao, iako mi se takav strah urezao u grlo. Možda su se zbog mene radovali, možda su plakali. I to sam bila ja, štiteći sebe onako kako sam jedino umela. Svaka moja ,,greška” je bila poziv u pomoć. Januar je pružio ruku.

Ti si pružila ruku, ne znajući da to činiš. Smešila si se sa videa koji sam videla kod Kaće, sa kojom do tad nisam progovorila ni reč. Smešila si se sa snimka neverovatno lošeg kvaliteta. Toliko lošeg da sam ti jedva uhvatila lik u svojoj glavi. Kao da mi je neko poručivao: ,,Šum koji vidiš preko ekrana je, zapravo, u tvom pogledu. Gubiš pravu sliku. Pronađi se.” Od tog trenutka, tražila sam se u tvojim rečima, izazovima od mesec dana i neverovatnim saznanjima.

Tražila sam se u tišini svoje sobe, dok mi misli lede stopala, trzaju ruku i obuzimaju grudi. Smejala sam se ponavljajući tvoje reči: ,,Um će se boriti svim silama. Neće vam dati da ga utišate. Budite jači od toga. Slušajte svoja osećanja.” Bila sam sigurna. Slobodna. Tražila sam se u ogledalu svako jutro. Gledala sam se u oči i po prvi put videla sebe, nasmejanih očiju i naježene kože. ,,Ćao, Dajana, konačno se srećemo posle 23 godine.” Tražila sam se u drugim ljudima. Sve je postalo jasno kada sam shvatila da mene predstavlja pet osoba kojima sam stalno okružena. Njihove reakcije su bile moje – najsjanije, vidljive i najmračnije, skrivene i od mog pogleda. Priznala sam sebi da su mi drugi usadili uverenja kojih sam se plašila, koja su me sputavala. Tražila sam se u suzama, u molitvama, u anđelima, u beskrajnim tonovima.

Sada je avgust, a potraga ne prestaje. Potraga nikada ne prestaje. Nemam cilj, imam putovanje. Moj duh je pun ljubavi. Moj svet je prožet ljudima koji su dobri, pošteni, vredni, ambiciozni. Plešem samo sa onima koji vole život, koji znaju da su sami odgovorni za svoj život i prvo menjaju sebe. Koračam sa onima koji znaju šta žele i mirno veruju da život radi za njih. I volim tehnologiju. Kako volim tehnologiju! Moje srce te je pronašlo tim putem i drugi ne mogu da zamislim. Nema otuđenosti kada pronađeš sebe i voliš osobu koja jesi. Nema otuđenosti kad daješ osmehe, jer dobijaš ono što daš. Nema otuđenosti kad zagrliš svaki trenutak svog života i kažeš mu: ,,Volim te! Hajde da se igramo!”

Dajana Mitrović

Ostale Dajanine tekstove možete pronaći i na linku https://trenideje.wordpress.com/

Leave a Reply