Za džudo kaže da je specifičan sport, na svetskom prvenstvu od 77 šampiona raznih država gde se sastanu i potuku u jednom danu, samo jedan preživi, samo je jedan pobednik. A kako on voli to da kaže “the last man standing”, i to je upravo bio on – Nemanja Majdov iz Srbije. Zasigurno jedan od najmlađih svetskih prvaka u džudou u kategoriji od 90 kilograma, koji je sa samo dvadeset i jednom godinom uspeo ono što mnogi još uvek sanjaju – a to je osvojiti titulu prvaka i biti najbolji na svetu, zar je to malo? 😊
YN: Kada si počeo da se interesuješ za džudo, kako se ta ljubav izrodila?
NM: Pa ljubav se izrodila sa 6 godina, kada smo počeli da se interesujemo zajedno brat i ja, iako smo tada bili suviše mali da bismo to shvatili. Tako da je to u početku bila jedna vrsta zanimacije. Inače, otac Ljubiša je i naš trener, a pokojni deda je bio instruktor džudoa u vojsci, tako da se može reći da je to deo porodične tradicije.
YN: S obzirom da si se opredelio za život na zdravom vazduhu u prirodi, koliko je uticaj okruženja bitan za fokus/unutrašnji mir jednog sportiste?
NM: Naravno da je bitno, to okruženje odlučuje o vašem raspoloženju, ja lično volim planine, prirodu, mir i tišinu. Ja živim i treniram u Istočnom Sarajevu, u Republici Srpskoj odakle sam i rodom, tu mi je porodica, moji ljudi, koji me vole i koji navijaju za mene, okružen sam sa mnogo pozitivne energije i to igra veliku ulogu.
YN: Zašto si odlučio da predstavljaš Republiku Srbiju, a ne BIH?
NM: Zato što su bolji uslovi za napredak, plan i program, finansije…Borio sam se za BiH do 2013, ostvario odlične rezultate i neke rekorde koje i dan danas držim, ali jednostavno nije bilo finansijskih izgleda za profesionalnu karijeru. Tako da sam ponosno potpisao ugovor za Džudo klub Crvena Zvezda i reprezentaciju Srbije.
YN: Džudo nije bio toliko popularan sport, šta misliš koliko si uticao na njegovu popularizaciju među mladima?
NM: Naravno, tek sada dižemo džudo na prave noge koje ovaj samurajski sport i zaslužuje. Olimpijski sport koji razvija i duh i tijelo, i koji stvara jednu kompletnu ličnost. Zahvaljujući mom bratu Stefanu i meni, džudo je već negde mnogo popularniji i medijski propratljiviji sport. Iskreno, još uvijek daleko od onoga kako zaslužuje, ali “step by step” ide to.
YN: Koliki udeo ima država i Ministarstvo sporta i omladine u tome?
NM: Naravno da ima, glavnu podršku uvijek daje država i ministarstvo, kako u svim oblastima tako i u sportu. Nadam se da će se sada, ovim istorijskim podvigom, ravnim čudu, još više ulagati u džudo i kao sport i u njegovu popularizaciju.
YN: Kakva iskustva nosiš sa Svetskog festivala omladine i studenata u Sočiju, koliko su takve manifestacije važne za imidž jedne zemlje i sporta?
NM: Soči je prelijepo iskustvo, potpuno nova dimenzija upoznavanja ljudi širom svijeta, predstavljanje zemalja u najboljem svjetlu. Sam broj od preko 20 hiljada učesnika govori dosta toga.
YN: Kako izgleda jedan tvoj radni dan?
NM: Pa zavisi koji period godine, ako uzmemo period baš pred velika takmičenja, onda to izgleda ovako: Ustajem u 8:30h, 9h do 11h trening br 1, od 11h do 13h odmor i neke zanimacije, 13 do 15 trening br 2, 15h do 18h odmor zanimacije i krevet spavanje, 18h do 20h vodim trening klincima, a od 20h do 22h trening br 3, i spavanje oko 00.00 sparta mode ON.
YN: Ko je tvoja najveća podrška i motivacija?
NM: Porodica naravno, brat Stefan, otac i trener Ljubiša i majka Biljana, tetka Ljiljana i Ujko Bojan, a i naravno moja braća iz kluba u kome treniramo. Moram da izdvojim moga Docu prof. dr Aleksandra Jakovljevića, koji je jedan od ključnih ljudi u mom timu. Takođe, pored cijele Srbije, veliku podršku imam od Republike Srpske i predsjednika Dodika.
Braća Stefan i Nemanja Majdov
YN: Postojali su teški momenti na svetskom takmičenju, na primer u polufinalu sa Mađarem Kristijanom Totom, koji je za razliku od tebe imao ogromnu podršku navijača na svojoj strani, pa čak negde i prećutnu podršku sudije. Šta je ono što ti je tada prolazilo kroz glavu?
NM: Kada izađeš sam na “scenu” i javi se taj psihološki pritisak. On ima 15000 navijača, a ti možda 50. Tada si kao gladijator. Ne smeš da shvataš lično, da psihički padaš. Jednostavno moraš da se isključiš, jer moraš ostati smiren i istrajan u svojoj viziji. Ali ako voliš publiku i imaš problem sa tim da se isključiš, onda preokreneš misli da oni u stvari navijaju za tebe i da su došli baš zbog tebe. 😊
YN: Šta je ono što bi poručio mladima?
NM: Da vjeruju u sebe, i u svoje snove, jer sve sto možete zamisliti možete i ostvariti, samo je potrebno mnogo truda i želje. Morate imati viziju i cilj, i sa vjerom u Boga se može sve, zapamtite to.
Intervju priredila
Branka Čvorović
Fotografija: Nina Mihas
Lokacija: Hotel Moskva Beograd
