Ono što nam mart donosi jesu datumi rođenja ljudi koji su obeležili istoriju naše zemlje, a definitivno jedan koji je ostavio neobrisiv trag u umetnosti jeste i Vladislav Petković Dis. Naš pesnik rođen je 10. marta 1880. godine u Zablaću kod Šapca. Njegovo detinjstvo bilo je obojeno mračnim sećanjem, jer je od njih trinaestoro braće i sestara, preživelo svega četvoro. Suočenost sa aspektima smrti još od malena će uticati kasnije i na Disovo traženje inspiracije za pisanjem pesama. Osnovnu školu završio je u Zablaću, koja sada nosi ime po njemu. Zatim je upisao gimnaziju u Čačku, ali nakon sedmog razreda školovanje nastavlja u Zaječaru, ali neuspešno. Put ga dalje nanosi u selo Prliti, gde je radio kao povremeni učitelj, i tako naredne dve godine, kada odlučuje da poseti Beograd. Sitne građe, povećih naočara i istaknutog pogleda, mladi pesnik uspeva da se kamuflira u društvo Skadarlije, jer je tada bilo poznato, da ako vam pesma ili priča izađu u novinama, definitivno će je svi pročitati. Svoj prvi posao u Beogradu dobio je zahvaljujući Branislavu Nušiću. Od tada počinje da radi kao kantardžija na savamalskoj trošarini. Prema rečima njegovih prijatelja, stalno je menjao poslove, da bi na kraju odustao od stalnog, i radio povremeno, najčešće kao saradnik u mnogim novinama. Jedan od njegovih saradnika, a kasnije i najboljih prijatelja, bio je i Sima Pandurović koji Disa opisuje kao “čoveka koji je težio za nezavisnim i slobodnim životom, a ne činovničkom karijerom, slabog fizičkog sastava, bled, anemičan, koji je pio umereno i bio vrlo osetljiv, tankih nerava”. Njihovom društvu kasnije se pridružio i Antun Gustav Matoš. Godina 1911. donosi promenu u Disovom životu, gde se u Crkvi Svetog Marka, venčava sa svojom ljubavlju, Hristinom. Ona mu je kasnije podarila sina Mutimira i kćer Gordanu. Ista godina, bila je bitka i na književnom planu za Disa. Iako je jedva uspevao da ubaci koji dinar u džep, o svom trošku objavljuje zbirku pesama “Utopljene duše“. Pomenuta zbirka donela je velike promene na tadašnjom književnoj sceni Srbije. Prva zbirka našeg pesnika sadrži 47 pesama, među kojima se nalaze i tri antologijske pesme: “Tamnica“, “Nirvana” i “Možda spava“. Smatra se jednom od najvažnijih pesničkih zbirki srpske moderne i srpske književnosti. Poezija u zbirci je pesimistična, iracionalna, puna slutnji i snoviđenja, a među motivima susreću se motivi egzistencijalne utamničenosti, mrtve drage i gašenja života. Ono što je Dis uspeo jeste to da koliko god je njegova poezija bila teška, njegovo pero bilo je laganog pokreta. Iako su pesme bile obojene očajom, njegov stil i dalje je zadržao tu muzikalnost i setnost. Tada, mladi Dis biva osporen i kritikovan od strane Jovana Skerlića, što je znatno uticalo na njegov tadašnji položaj u društvu i na književnoj sceni. Godine 1913. Disov prijatelj Rista Odavić, predlaže ga za godišnju nagradu Sprske kraljevske akamedije koja se dodelju siromašnim piscima, koju on i dobija. Ta godina bila je izuzetno teška za porodicu Petković, ali Dis uspeva da izda i drugu zbirku pesama pod nazivom “Mi čekamo cara“, takođe o svom trošku. Ova zbirka pesama odiše patriotizmom i pisanjem o Balkanskim ratovima. Naredne godine donele su struje Velikog rata, za koji se Dis i prijavio kao dobrovoljac, ali je odbijen zbog zdravstvenih razloga. Ipak, iako nije obukao vojničku uniformu, gine kao jedan od junaka svojih pesama, na putu ka Krfu, gde su spasilačke čamce potopile nemačke podmornice. Naš pesnik ostaje na dnu Jonskog mora, ali njegove pesme postaju besmrtne. Skoro pola stoleća nakon njegove smrti, tačnije 1964. godine, Gradska biblioteka “Vladislav Petković Dis” organizovala je godišnju dodelu nagrada za poetski opus i nazvala je Disova nagrada. Ona se dodeljuje u sklopu svečanosti nazvane Disovo proleće, koje se organizuje svake godine 10. marta, na Disov rođendan. Dis će ostati upamćen kao tužan dečak teškog detinjstva, još težeg kasnijeg života, ali i kao veliki rodoljub, patriota i jedan od najvećih naših pesnika. U čast meseca u kojem je rođen, u naklonu ka njegovom talentu i onome što je iza njega ostalo zapisano, za kraj ostavljamo nekoliko stihova njegove antologijske pesme “Možda spava“:

“Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.”

Pročitati i: MOLIJER SRPSKE KNJIŽEVNOSTI – JOVAN STERIJA POPOVIĆ

Priredila: Jovana Golubović
Foto/Izvor: fotografija preuzeta sa sajta opušteno.rs
Izvori: vikipedija, opušteno.rs, prelepapoezija.com, cacak-dis.rs, poezijasuštine.rs