Sloveni imaju tradicionalnu i istorijsku povezanost sa alkoholnim pićima. Od pijanih Rusa na istoku, često neumerenih pivopija Poljaka i Čeha nešto zapadnije, pa sve do nas, Srba, svima nama zajednička je sklonost ka dobrom društvu i isto tako dobroj kapljici.
Kod Srba postoji narativ po kome su kroz istoriju gubljene bitke zbog nekontrolisanosti u konzumiranju alkohola. Još su antički pisci zabeležili događaj u kome su Kelti prilikom povlačenja ostavili veliku količinu vina svojim neprijateljima, a našim precima, Ilirima. Ilirski vojnici su se obradovali ovom „ratnom plenu“, odali se piću i na taj način umnogome olakšali posao lukavim Keltima koji su čekali iz zasede.
Slična priča pojavljuje se mnogo vekova kasnije, u jednoj od najvećih bitaka u našoj istoriji – reč je o braći Mrnjavčević i Maričkoj bici 1371. godine. Sedmodnevni marš tada velike srpske vojske ka reci Marici sproveden je sa ciljem da se Carigrad, tadašnji centar pravoslavlja, odbrani od nadolazećih snaga Osmanske imperije. Kralj Vukašin i njegov brat Uglješa smatrali su da i bez podrške vlastele u Srbiji i Romejskom carstvu mogu da se nose sa Turcima, koji su na Marici brojali višestruko manje vojnika.
Pojedini pisci, najčešće Turci, beleže kako su se u noći ulogoravanja srpski vojnici napili, što su turske snage iskoristile i ubrzo sprovele iznenadni napad pod okriljem noći. Rezultat toga bio je katastrofalan za Srbiju – stradanje oba srpska vladara, kao i velike većine brojne vojske, po nekim izvorima čak do 70 000 ratnika. Ostaje zabeleženo da su se u panici i pijanstvu, a po mraku, mnogi vojnici pobili među sobom, a dobar deo njih se i udavio u Marici.
Značajno manja vojska Turaka te noći ostvarila je svoju do tada najveću pobedu i na taj način odškrinula vrata ka osvajanju Carigrada i ovog dela Evrope.
Dakle, vino je često na Srbe imalo poguban uticaj – sada, kada smo to utvrdili, možemo preskočiti nekoliko vekova i potražiti prve tragove rakije na ovim prostorima.
Samo ime rakija potiče od arapske reči „araq” (znoj, vlaga) koja je preko turske reči „raki” došla i do nas.
Prvo pominjanje rakije na ovim prostorima javlja se u 18. veku, a ostaje zapisana i jedna austrijska definicija po kojoj „Srbi najviše miluju rakiju i žene” .
Do ozbiljnije proizvodnje i konzumacije dolazi u 19. veku, gde su pored više od 30 000 hektara pod šljivom Srbi prinuđeni da uvoze šljive iz Ugarske ne bi li imali dovoljno materijala za preradu i dobijanje rakije. Tokom pedesetih godina 19. veka rakija je bila toliko zastupljena i jeftina da je postala svojevrstan deo svakodnevice ne samo stanovnika Srbije, već i njenih suseda na zapadu. Istoričari tvrde da su čak i deca navikla na nju, što je postao problem koji je zahtevao i intervenciju samog kneza.
Vožd Karađorđe konzumirao je rakiju od jutra. Jalovi su bili pokušaji njegovih bliskih saradnika, što Srba, što Rusa, da ga u tome zaustave. Sa istoka je stigla molba da se makar ujutru uvede rutina ispijanja čaja, ali taj poduhvat nije zaživeo.
Hajduk Veljko je, pak, imao zasebnu odaju na vrhu svoje kuće, čija je namena bila mesto za opuštanje sa prijateljima uz svirku cigana i obavezno ispijanje rakije ili vina, u zavisnosti od godišnjeg doba. Svojim vojnicima delio je i male čuturice, verujući da će im alkohol dati snage i hrabrosti, a ako šta ostane, biće i za dezinfekciju rana.
Krajem tog burnog veka kralj Aleksandar Obrenović je, sledeći put svog genijalnog prethodnika Mihajla, izvozio šljive evropskim zemljama, ali je otišao i korak dalje. Naime, 1897. godine Srbija je u SAD izvezla 30 000 tona suvih šljiva i na taj način zaradila ogromnih trideset miliona dolara.
Već naredne godine ukazom kralja Aleksandra ustanovljen je „prvi državni voćno-lozni rasadnik u Srbiji”.
Nije zgoreg pomenuti da je prvi registrovani patent među Srbima bio upravo kazan za pečenje rakije, čast je imao izvesni Milan Jovanović iz Novog Sada 1909. godine u Austrougarskoj.
Nameće se zaključak da je ljubav Srba prema piću često imala vrlo negativne posledice – znao je to još i car Dušan, koji je pijanstvo oštro sankcionisao u svom zakoniku. I pored toga, bilo je potrebno da proteče još mnogo vode i krvi, rekama i po zemlji, ne bi li se Srbi malo urazumili.
Eto, došli smo do kraja još jedne lekcije iz istorije – nadam se da će vam ove informacije poslužiti u sledećem razgovoru koji budete vodili, uz čašicu rakije, podrazumeva se.
Živeli!
Autor: Nenad Stanković
Izvor: „Odjek prošlosti“
Foto izvor: Novosti.rs
