“When you photograph a face, you photograph a soul behind it.” – Jean-Luc Godard

Danas vas ponovo upoznajemo sa radovima naše svestrane umetnice, fotografa Lidije Antonović. Ovoga puta ćemo prikazati kako lica naše pozorišne scene reflektuju svoju ličnost, bilo da su na sceni ili ne, kroz objektiv fotoaparata naše drage sagvornice.

Lidija Antonović je rođena je 1984. u Beogradu. Diplomirala je na Akademiji umetnosti 2008. godine na katedri za fotografiju u klasi Milana Aleksića. 2018. godine MA likovnih umetnosti na Akademiji umetnosti u Beogradu. U okviru master studija MAPA – Moving Academy for Performing Art iz Amsterdama usavršava se u oblasti primene fotografije, te dobija dve diplome: Light design & studio menagment (2009) I Projection of Icons (2010). Završila je seminar 3D animacije na Burnemunt Univerzitetu, Velika Britanija, kod profesorke Suzan Sloun u okviru EU projekta programa Erasmus + 2016. godine. Profesionalno iskustvo stiče u Agenciji Tanjug kao fotoreporter i redaktor (2010-2011). Kao profesionalni fotograf radi na festivalima Bitef/Bitef polifonija (2008-2019) i Belef (2006/2008), UNICEF, CEDEUM, Noć Muzeja (2006/2011). U Teatru „Mimart“ je angažovana kao fotograf, performerka i video artist. U okviru EU projekta, programa Kultura 2007/2013, Mladi u akciji 2013/2014 i Erasmus + 2014/2017, vodila je radionice fotografije za mlade umetnike u Velikoj Britaniji, Bosni i Hercegovini i Italiji. Ima status slobodnog umetnika ULUPUDS-a od 2010. godine. U 2019. godini je bila u kreativnom timu za projekat Srbije u okviru evropske prestonice kulture Plovdiv (EcoC).
Više od deset godina se profesionalno bavi fotografijom.

Naša sagovornica je i ove godine učestvovala na međunarodnom takmičenju pozorišne fotografije “Theatre exposed“, na kojem je prvi put konkurisala prošle godine kada je osvojila nagradu publike za profesionalce u kategoriji “Movement in Art“, koji je organizovan u online formi zbog pandemije. Ove godine je osvojila čak dve nagrade: u Art kategoriji, specijalnu nagradu žirija i nagradu publike u kategoriji “Movement in Art“. Izložba i dodela nagrada u okviru festivala je organizovana online i to na Svetski dan pozorišta, 27. marta.

Predstava “Postojanje”, u reziji Dušana Popovića, sa Radetom Ćosićem u glavnoj ulozi je igrana na Bitef Polifoniji, kao prateći program Bitef festivala, čiji sam zvanični fotograf bila. Scena Carina, u kojoj se tada igralo nije zapravo scena, vec skučeni prostor koji stvara intimnu atmosferu. Bondov komad nije puko nasilje, iako su scene bile eksplicitne, već nekako publiku preispituje o nama samima i okruženju, te dok sam fotografisala predstavu, imala sam osećaj kao da sam “očevidac ili saučesnik” scena koje su prikazane na refleksan način.

Glumicu Lenu Bogdanović sam fotografisala u studiju dok sam studirala na Akademiji Umetnosti, jer smo na drugoj godini učili “Studijsko fotografisanje modela”. Lenu sam poznavala od ranije, a inace je jedna od retkih glumica koja mi je bezuslovno i bezrezervno izašla u susret i došla u studio, iako sam tada bila student za kojeg je to bila vežba za nedeljni zadatak.

Predstavu “Moj sin samo malo sporije hoda” u reziji Predraga Stojmenovića sam fotografisala 2013. godine u BDP-u kada sam pozvana od tadašnjeg rukovodstva da kao fotograf ispratim predstave. Zanimljivo je bilo pratiti glavnog junaka objektivom (Miloš Biković) obzirom da je sve vreme u invalidskim kolicima i virtuozno ispoljava emocije koristeći često samo gornji deo tela. 

“Ana Frank” u UK VUK-u 2015. je bila diplomska predstava glumice Katarine Orlandić, za koju je moja mama radila scenski pokret. Najbolji, najintimniji i najsnažniji prikaz male devojcice koja sazreva tokom boravka u logoru. Zapravo monodrama, sa ličnim istraživanjima, snažnim emocijama glumice i dokumntarim detaljima, kao da si tu na licu mesta sa Anom Frank i preživljavaš zajedno kroz maestarlne gradacije Katarine Orlandić.

Glumicu  Marinu Bukvički, sada profesorku scenskog pokreta na FSU sam fotografisala u studiju dok sam studirala na Akademiji Umetnosti. Upoznale smo mnogo godina ranije, obzirom da se oprobala u teatru pokreta koji vodi moja mama, i pričajući o fotografiji spomenula je da joj trebaju nove studijske fotografije.

YN: Baviš se fotografijom već duže od decenije. Kaži nam, šta je ono što bi svaki fotograf trebalo da zna kada želi da uhvati pravi kadar kada su u pitanju portreti umetnika?

Lidija: Suština je uhvatiti katarzični moment umetnika na sceni kojeg želimo da prikažemo da bi komunicirao sa publikom , pa čak i studijski portret treba da prenese emociju, duhovno stanje i karakter sagovornika ispred kamere. Pozorište su slike koje se pamte, tako da konkretno i portret umetnika treba da oslika atmosferu i trenutak vremena, prošlosti ili sadasnjosti urezan u budućnosti. 

YN: Konkretno, kada umetnici poziraju pred tobom, da li imaš neku viziju ili unapred osmišljenu priču za finalni izgled fotografije?

Lidija: Zapravo, ako baš dobro poznajem umetnika onda se spontano samo prepuste “poziranju”. A obično pre finalnog izgleda fotografije, direkt pre shooting-a sledi neki opušteniji razgovor gde se konkretizuje ideja kojoj se prepustimo. Ako baš nekoga ne poznajem onda detaljniji plan pravimo pre fotografisanja, tokom upoznavanja naravno gde predočim vizije/želje/lokacije u skladu sa predlozima “modela”, pa se tako i uskladi. 

YN: Koja su to imena javne scene sa kojima najviše sarađuješ? Da li postoji umetnik sa kojim imaš želju da sarađuješ u budućnosti?

Lidija: Obzirom da, od kako sam završila fakultet, pratim pozorište koje je živa umetnost, pa me to inspiriše i uzbuđuje kao oblast delovanja u fotografiji, upoznala sam dosta ličnosti sa kojima sam posredno ili neposredno sarađivala. Neki me i dalje kontaktiraju za saradnju u privatne svrhe radi projekata koji nisu usko povezani sa angažovanjem na “daskama koje život znače”. Konkretno, teško je sada direktno kontaktirati nekog umetnika za saradnju, ako ga ne poznaješ. “Ja tebe hocu da fotkam jer si fotogenican” (smeh). Čudno ljudi reaguju. Pogotovo ako si freelancer kao ja, verovatno se očekuje da je editorial za prestižni časopis, kao plaćeni posao za obe strane, a teško je neki put objasniti da je bas ta ličnost “savršen kadar” za vas umetnički projekat.

Razgovarala: Aleksandra Petković