In vino veritas

, RAZNO

Ustajem. Zidovi se ljuljaju oko mene. Zadah u ustima je loš i ustajao. Cele noći sam bio loš, veoma loš. Uobičajeno. Na meni je kožna jakna i crne farmerke. Očigledno sam zaspao obučen. Nije ni bitno, ne bi mi bio prvi put. Na polici stoji neotvorena boca vina Vega Sicilia Unico . Gledam je sa neodobravanjem.

Vraćaju mi se sećanja. Venčanje. Bilo je tako glamurozno i bilo je dosta zvanica. Svi su izgledali tako srećno i zadovoljno. Njena venčanica je bila bela i do poda, baš kao u filmovima.  Ema. Emin osmeh. Zajedno smo sekli tortu, malo je falilo da joj zakačim prst. Bila je tako trapava. Nebitno. Ja, u crnom smokingu.  Jedna deveruša nije skidala pogled sa mene, ali ja nisam obraćao pažnju. Čekaj, da nisam obraćao pažnju, kako bih sad to onda mogao da kažem? Nebitno. Ispred mene je stajala žena za sva vremena. Za ceo život. Jedna jedina, u koju će moj pogled biti uprt ostatak života. Tako je trebalo da bude. Od njenog oca dobili smo na poklon luksuzno putovanje u Kairo. Dobili smo i kuću. Dobili smo i bocu luksuznog vina, da nas zauvek podseća na taj specijalan dan. Znate šta? Sve je to nebitno! Dao bih sve to i više samo da je pored mene sad…ona. Jedna jedina. Ali, znate šta? Nje nema.

Zaneseno vraćam pogled na bocu. Uzimam je i lupam je najjače što mogu. Crvenkasta tečnost se razliva svuda preko stola. Većina toga je, ipak, završila na tepihu. Na njemu su već tragovi opušaka od cigara, blatnjavih čizmi, izmrvljenog čipsa. Sada je u toj kolekciji i ogromna crvena mrlja. Koga je pa briga? Ne pada mi na pamet da čistim. U mračnom odsjaju primičem svoje usne na tamnu drvenu površinu. Usrkao sam u sebe ostatake tog vina. Ličio sam verovatno na kretena ganjajući  ustima već prosuto vino po stolu. Mada, vino je bilo luksuzno. Bilo bi šteta baciti ga, a da se ne proba. Zar ne?

Ustao sam. Moram da nastavim. Izašao sam na vrata i pogledao oko sebe. Ulice su izgledalo besno. I ja sam bio besan. Prokleto besan. Proverio sam da li je tu pištolj koji je stajao u levom unutrašnjem džepu. Da li sam stigao da ga napunim? Nisam mogao da se setim, noć je bila tako burna. Verovao sam u sreću i nastavio dalje ni ne proverivši da li je napunjen. U desnom unutrašnjem džepu je bio nož.

,,Dobro veče”, reče mi komšija iz moje zgrade. Samo sam mu nemo odgovorio. Dok  je izlazio iz kola, natrpavao je kese u ruke koje je vadio iz gepeka. Pogled mi pade na njegova stopala. Patike. Airmax. Glanc nove, plave sa belim znakom. Naravno, ja tako nešto ne bih mogao da priuštim. Od čega?

,,Mogu li da ti pomognem?”, upitah kao pravi komšija koji nudi pomoć. Da bih ga uverio u svoje dobre namere, uputio sam mu blagi kez.

,,Jaoj, hvala ti puno, ove kese su tako teške, danas sam još kupio i akumulutor…”

,,Ma nije mi nikakav problem, daj mi te tri kese”, odgovorih. Prvi je krenuo ka zgradi, a ja sam bio iza njega. Proverio sam desni džep. Tu je. Izvadio sam ga. Pogled mi je opet pao na patike. Par sekundi sam oklevao, a onda sam shvatio da nema razloga za tim.

,,Hej, pukla mi je kesa!”, rekao sam mu. On se odmah okrenuo da mi pomogne i pao je na zemlju. Nož sam obrisao o njegovu jaknu. Izuo sam ga. Sva sreća pa nosimo isti broj. Svoje stare patike sam bacio u kontejner, a nove sam odmah obuo. Osećao sam se moćnije.

Policijska kola. Uvek sam imao problema sa zakonom, glupa murija. Šta oni umišljaju, ko su? Zaustavio sam kola.

,,Izvinite, mogu li da vas pitam nešto?”, uperio sam pogled u policajca za volanom.

,,Naravno, pitajte”, nonšalantno odgovori.

,, Znam da zvuči suludo, ali…Možete li da me odvezete do trafike u centru grada? Sada je jako kasno, a mom autu su gume bušne. Znate, veliki sam ovisnik. Od cigara.”

,,Jao, momak, momak! Šta si se uplašio? Hajde, upadaj!”, reče policajac potvrdivši odgovor reakcijom.

,,Znam kako je kada ne možeš da prestaneš da pušiš. Ranije sam pušio i dve pakle na dan. I tako, kažem ja svom sinu…”

,,Ni reči više!”, naredih mu. Desnom rukom mu hvatam vrat i počinjem da ga davim. Istovremeno levom rukom spretno vadim pištolj iz džepa. Ubrzo krv šiklja iz njegovog desnog uha i nad autom niko nema kontrolu. Policajac na mestu suvozača ne čini ništa da pokuša da mi naudi, štaviše, kukavički me moli da ga poštedim.

,,Ja nisam Božić Bata. I ovo nije vreme Božića. Žao mi je, želja ti se neće ispuniti.” Bam-bam. Hladno mu pištolj upirem u glavu i pucam. Tačkice krvi su na prozoru. Ne, nije mi žao. Zaslužio je. Brzo se setim da se auto i dalje kreće. Levom rukom sa zadnjeg sedišta brzo hvatam volan. Spretno, kao i uvek. Nekako uspem da pritisnem kočnicu. Zatim, prebacujem se sa mesto vozača, dok dva tela izbacujem iz auta dok ih vozim. Sto kilometara na sat. Znoj mi izbija sa čela. Mada, nije bilo toliko naporno kao što izgleda. Samo jedna najobičnija igra je to.

Mlad čovek, diler, rekao bih, brzo trči niz susednu ulicu. Video me je da sam ga video dok je davao paketić jednom narkomanu. Zar zaista misli da će se izvući? Projurio sam autom kroz tu istu ulicu. Toliko je bio spor da se prenerazio kada me je ugledao. Mada, možda sam i ja bio isuviše brz, ne znam. Sto pedeset kilometara na sat. Čini mi se da niko normalan ne ide tom brzinom dok skreće. Sada uočavam dvostruki šok na njegovom licu, upravo zbog toga. Prilazim mu i kažem:

,,Diluješ, a? Tako zarađuješ za život dok se pošteni narod muči? Ne, ne može to tako!” On me samo belo posmatra i ništa ne progovara.

,,Molim te, uhapsi me, šta god želiš!”, reče videvši da vadim pištolj i policijska kola. Uoči krv na staklu i preblede.

,,Nemoj da me ubiješ!”, reče molećivo.

,,Takvi poput tebe mogu samo za milost da mole. Zatvor ih je već ionako pun, mislim da će biti lakše da te smaknem. I to odmah.” Uperio sam pištolj u njega i pucao. Njegove krakate noge povukoše celo telo. Završio sam.

Skrenuo sam u ulicu do te. Nije bilo nikog. Samo neke mačke su se vrmzale oko kontejenera u potrazi za hranom. Tako su izgledale izgladnelo. Došlo mi je i njih da ubijem, čisto zabave radi. Onda se setih da jadne životinje ne ubijaju nas ljude. Nisu one krive što je ovaj svet tako izopačen. Ipak, da li bih osećao grižu savesti kada bi ih lišio života? Ne. U stvari, ništa nije ni moglo da u meni izazove to osećanje.

Neko vreme sam tako besciljno lutao. Pitao sam se koja se svrha ovog života? Da imaš sve, a zatim da nemaš ništa. Zatim sam razmišljao o toj reči-ništa. Šta je to uopšte? Da li je to neka praznina koja nas ispunjava? Ali kako može da nas ispunjava ako je to…ništa? Ništa zaista nije ništa ako i dalje postojimo. Ako i dalje živimo. Počeo sam da mislim kako ta reč nema nikakvog prokletog smisla, a u đavola sve.

Svet je tako morbidan, tako bolestan. Tako sam prokleto usamljen. Dobro, pobio sam par njih i šta sad? Za par sati će mi opet biti dosadno. Otići ću u onaj smrdljivi, odvratni dom. Leći ću na krevet i njega ću pošteno isprljati. Sva ta kolotečina…Čemu? Život je glupost, treba ga okončati. Uperio sam pištolj sebi u slepoočnicu. Sam sebi sam izgledao teatralno. Ja, glavni glumac, u nekom trileru, ubio sam sve i sada ću sebe. Ne, nekome je ovo verovatno horor-film. To je to, kraj. Povukao sam okidač. Ništa. Zar je smrt tako blaga? Da sam znao, verovatno bih se i ranije ubio. Zatim, javlja mi se prekidač u glavi. Ne, budalo! Nestalo ti je metka! Ta istina je bolela. Opet nisam okončao sa sobom. Šteta, šteta.

Ma, okončaću na drugi način. Ušao sam u auto i nagazio na papučicu iz sve snage. Dobrih pet minuta sam vozio kao manijak. Ugledao sam mlaznjak. Usmerio sam volan pravo ka njemu. I , to bi trebalo da je to! I…

Probudio sam se. Zidovi se nisu tresli. Da li sam ja manijak? Ne, nisam. Ja sam samo osoba kojoj treba psihijatar. U životu nisam ni mrava zgazio…šta je ovaj san trebalo da znači? U istom momentu setih se Meri. Njoj bih se u ovim situacijama obratio za pomoć. Ona mi treba. Ali, ne, moraću sam ovo da izguram. Sam samcijat.

 

Odlomak iz romana Bol dva sveta

Marija Tomić

Leave a Reply