Intervju sa Miodragom Stošićem | Telohranitelj svojih snova

Svestran čovek – mnogo zanimanja. Miodrag Stošić radi kao voditelj nekoliko emisija na Radio Beogradu 202, ali i kao scenarista emisije „Veče sa Ivanom Ivanovićem“. „Grbave Tange Šou“ , prvi srpski rok kabare, takođe su njegovih ruku delo. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada, a među najnovijima je „Šabačka čivija“ za najbolju priču u 2012. godini. Ovaj stand up komičar ujedno ima i svoju nežnu stranu – njegova zbirka lirske poezije „Mis mokre oči“ bila je odličan povod za razgovor. Pre nje je objavio zbirku urbanih pripovedaka „Tango na trotoaru“ i zbirku priča „Mačka bez jedne cipele“. Svojim duhovitim odgovorima nas je prilično nasmejao te ne sumnjamo da će i vas!

 

YN: Satiričar, novinar, scenarista, voditelj ili pisac – da li biste mogli da se odlučite za omiljeno zanimanje?

– Satiričar u meni bi rekao – Ono zanimanje koje spada u državni posao. Ipak, ja ne bih izdvajao Gospodina Satiričara iz ove šizofrene menažerije zanimanja. Ne bih, jer se u osnovi svih tih poslova nalazi jedan te isti čovek koji poseduje želju da zagrize vreme u kojem živi, da ga okusi i ostavi u njemu svoj trag. Pečat da je postojao. Ako bih ipak morao da navedem jedno zanimanje, izabraću naslov recenzije za moju knjigu „Mis mokre oči“, koju je napisala Jelena Protić a koji glasi – Telohranitelj svojih snova.

YN: Ove godine ste izdali zbirku lirske poezije „Mis mokre oči“. Kako ste se odlučili baš za takav naziv?

– „Mis mokre majice“ je vid zabave za bahate kamiondžije, vojnike na odsustvu i studente, gde se žene prskaju iz creva da bi im se videle grudi. Kulturološki momenat u kojem je naš svet trenutno mi liči upravo na jednu takvu scenografiju bahatosti, jeftinoće i neukusa. Zbog toga sam hteo da toj globalnoj metafori suprotstavim jednu drugu, naizgled sličnu a opet svetlosnim godinama daleku. Naziv „Mis mokre oči“ simbolizuje nežnost, lepotu i naposletku, pobedu onih koji sada plaču. Oni možda plaču, ali su i dok to rade, najlepši na svetu. Ova knjiga je o tim tihim, divnim ljudima, koji su savest čovečanstva.

YN: Zbog čega žene najčešće plaču?

– Žene plaču zbog svih probodenih leptira u insektarijumu. Zbog prvog maturskog plesa koji se završi poljupcem na silu. Plaču zbog svoje dece koja im zaborave rođendan zbog derbija. Kada saznaju da su dobile unapređenje zbog lepote a dale su sve od sebe da dokažu da vrede. A najviše plaču onda kada shvate da ni same nisu onoliko savršene koliko su verovale da jesu i da više nema nikog da spase ovaj svet.

YN: Moglo bi se reći da je ova knjiga postala punoletna po objavljivanju jer ste je spremali punih 18 godina. Šta mislite o izvođačima/piscima koji albume/knjige izbacuju jednom godišnje – da li je to na uštrb kvaliteta?

– Tamo gde počinje novac tu prestaje umetnost i počinje posao. Ne možete da silujete svoju muzu i da očekujete da vam rađa zdravu decu. Najlepša ali i najstrašnija stvar vezana za inspiraciju je njena nekontrolisanost. Ne možete da stvarate umetnost onako kao što mesite hleb. Ipak, realnost je takva da ni sa druge strane, u publici, ne stoje sve sami stručnjaci. Često je publici potrebno i nešto što samo liči na pravu stvar. Da se otalja dan. I upravo takva vrsta mediokriteta čuva potpuno iste i potrošene ljude na našoj javnoj sceni već decenijama. Snimiš tri dobra albuma i ostaneš Bregović do kraja života.

YN: Odrecitujte omiljeni stih iz vaše zbrike.

„Boli me, boli

ne kao Pakao

za zlo se celoga života spremaš

boli kao Raj

koji si takao

znaš da postoji, ali ga nemaš

nikada…“

YN: Pošto ste školovani satiričar, da li pratite formate poput Njuz.net? Sem stand-up nastupa, da li planirate neku knjigu na tu temu u budućnosti?

– Pratim rad ekipe „Njuz.neta“ i mislim da su zaista postigli zavidan nivo kvalitetne aktuelnosti što dokazuje njihov više nego uspešan transfer na TV u vidu emisije „24 minuta“. Savremeni humor jeste moje polje interesovanja i trudim se da ispratim sve, od tvitova i radijskih emisija poput „Oblaka u bermudama“ i „Karavana“ pa do večeri Satirafesta i knjiga svojih kolega poput Bojana Ljubenovića i drugih.

Moja samostalna knjiga aforizama dugo se već krčka i ona će biti moj sledeći projekat. Naravno, tek onda kada se „Mis mokre oči“ bude lepo udala i skućila.

YN: Po čemu ćete pamtiti 2016. godinu i čemu se nadate u narednoj?

– Po tome što sam dočekao nastavak sage o Rokiju Balboi i novi album mog omiljenog pevača, Mit Loufa, „Braver than we are“, što je me je podsetilo da sam suviše mlad da sebi dozvolim bilo kakva odustajanja.

Po tome što je čak i Vlado Georgiev zasnovao porodicu a ja nisam još.

Donald Tramp će me uvek podsećati na to da stvarnost može da postane čudnija i od najluđeg rijalitija iz Šimanovaca.

Nažalost pamtiću je i po smrtima toliko selebritija da samo čekam da Holivud snimi seriju gde bi se ubica poznatih zvao „2016“.

Sve u svemu, dugo sam verovao da je ovo svet zlih ljudi koji potajno mrze. Sada verujem da je ovo svet uplašenih ljudi, koji potajno drhte. A to je, što se mene tiče, ogroman skok optimizma i želim sebi da u 2017.godini ostanem na tom pravcu. I da se manje plašim.

 

Marija Tomić

Fotografije: Miodrag Stošić

Ostavite odgovor