Danas se na svakom koraku govori i raspravlja o psihičkim poremećajima, a među tim „dobro poznatim” poremećajima dominiraju anksioznost i depresija. Svako zna da kaže po rečenicu-dve o ovim temama i retko ko preza od iznošenja pogrešnih ili štetnih činjenica. Zato, za početak, treba da se upoznamo sa značenjem pojma depresija.

Depresija je, nažalost, veoma često i veoma teško medicinsko stanje koje utiče na život, osećanja i delovanja osobe. Najuobičajeniji opis ovog stanja je „osećaj neizmerne tuge i gubitak interesa za stvari u kojima smo nekada uživali”. Ljudi koji pate od depresije je takođe opisuju i kao osećaj potpune praznine, odsustvo motivacije i volje za životom i sl.

Simptomi

Simptomi variraju u zavisnosti od individue, ali uglavnom dominiraju: osećanje tuge, gubitak interesa i motivacije, promene apetita (gubljenje ili dobijanje težine nevezano za dijetu), premalo ili previše spavanja, gubitak energije i pojačavanje umora, osećaj krivice ili bezvrednosti, otežano razmišljanje, koncentrisanje ili odlučivanje, povećanje beznačajne fizičke aktivnosti (npr. nemogućnost sedenja u mestu, trupkanje nogom…) ili usporavanje pokreta i govora, pa čak i suicidne misli.

Da bi nekom bila dijagnostikovana depresija, simptomi moraju trajati najmanje dve nedelje. Postoje više vrsta depresije: laka, umerena i teška i shodno tome se i tretira.

Iako ima veze sa tugom i žaljenjem, ne predstavlja svako negativno osećanje depresiju. U nekim situacijama je normalno osećati se nemotivisano, tužno, isključeno, itd. Na primer, ako smo nedavno doživeli smrt voljene osobe, normalno je da će nastupiti težak period, sa kojim se svako nosi na drugačiji način. Tako da je moguće da će neko u ovakvim trenucima imati simptome slične depresiji, što ne mora značiti da će dobiti i dijagnozu ovog poremećaja. Naravno, ukoliko simptomi izmaknu kontroli i postanu mnogo gori nego što je „normalno” (i „normalno” je relativan pojam) potrebno je obratiti se psihijatru.

Kako prepoznati razliku između tuge i depresije?

Kada tugujemo, bolna osećanja dolaze u talasima, a tako i odlaze. Najčešće se javljaju kada se, uzevši u obzir prethodno navedeni primer, prisećamo osobe koju smo izgubili – tako se negativne emocije zbog smrti te osobe javljaju isprepletano sa pozitivnim uspomenama na nju. U stanju depresije, pak, dolazi do pogoršavanja raspoloženja i interesovanja najmanje tokom dve nedelje. Takođe, tokom tugovanja naše samopouzdanje ostaje na istom nivou, dok prilikom depresije ono opada, ostavljajući za sobom osećanje bezvrednosti i samoprezira. Kada je reč o razmišljanju o smrti i samoubistvu, može se reći da su ovakve misli normalne ukoliko su povezane sa osećanjem da želimo ponovno viđanje sa preminulom osobom, ali nikako nisu normalne ukoliko su fokusirane na završavanje našeg života zbog osećaja da nismo vredni življenja.

Bitno je reći da tugovanje i depresija mogu ići u paru. Čak se može desiti da tragedija kroz koju osoba prolazi pokrene depresiju. Ipak, bitno je znati razliku između ova dva pojma kako bismo znali u kom slučaju je neophodno potražiti pomoć.

Faktori rizika

Kao i kod većine drugih bolesti, genetika igra važnu ulogu. Postoji značajna verovatnoća da će neko, ko u bliskoj porodici ima osobu koja pati od depresije, i sam oboleti od nje. Drugi faktor je biohemija – različitosti između hemikalija u mozgu mogu doprineti pojavi depresije. Ličnost je još jedna bitna stavka – na primer, ljudi sa niskim samopouzdanjem koji su lako podložni stresu ili su generalno pesimistični, imaju veće šanse da obole od depresije. Na kraju, uticaj imaju i spoljašnji faktori – depresija se često razvija zbog nasilja, zanemarivanja, zlostavljanja i sl.

Pročitajte i: Anksiozni poremećaji

Razlika između depresivne epizode i rekurentne depresije

Depresija se najčešće javlja u epizodama koje mogu biti povezane sa trenutnim događajima u nečijem životu. Neki pacijenti mogu imati jednu depresivnu epizodu tokom života, a neki i više njih. Depresivna epizoda traje od tri do dvanaest meseci. Istraživanja su pokazala da će jedan od šestoro ljudi iskusiti depresiju makar jednom u životu, dok jedan od petnaestoro odraslih na godišnjem nivou pati od depresije.

Ukoliko se depresivna epizoda ponavlja, radi se o rekurentnom (ponavljajućem) depresivnom poremećaju.

Ako depresija postane hronično stanje, govorimo o distimiji, koja spada u trajni poremećaj raspoloženja. Distimija obično podrazumeva blaži, ali skoro neprestani oblik depresije, bez naročitog poboljšanja pacijentovog stanja.

Lečenje

Depresija spada u poremećaje sa velikom uspešnošću lečenja. Kada se pravilno tretira, depresija u većini slučajeva vremenom biva ili potpuno izlečena ili u velikoj meri olakšana. Za lečenje ovog poremećaja se mogu koristiti lekovi (antidepresivi), psihoterapija i elektrokonvulzivna terapija (koristi se za lečenje teške depresije, kada ostale metode nemaju učinka, a podrazumeva kratkotrajnu električnu simulaciju mozga, dok je pacijent pod anestezijom).

Za kraj, od depresije može patiti bilo ko. Čak i kada neko odaje utisak živahne, nasmejane i srećne osobe, ne mora značiti da je zaista tako. Mnogi ljudi koji pate od depresije svoje stanje neće prikazivati pred svima (možda ga neće prikazivati ni pred sebi najbližim ljudima) i trudiće se da izgledaju kao da je sve potpuno u redu. Ignorisanjem ovog problema može doći do ozbiljnih psihičkih i fizičkih posledica, a neretko i do samoubistva. Zato često čujemo (ili izgovaramo) „uopšte nije delovalo kao da sa njima nešto nije u redu”, „uvek su bili nasmejani“, „niko nije mogao da pretpostavi da će se ovo desiti”… Ljudi zaboravljaju koliko su psihički problemi podmukli – nekada ni sama osoba ne shvata šta joj se dešava, a kamoli neko iz njene okoline.

Znači, moramo biti ekstremno oprezni. Kako sa drugima, tako i sa sobom. Ključno je proveravati sopstveno zdravlje, ali i obraćati pažnju na najmanje znakove promene ponašanja kod naših bližnjih. Otvoren razgovor je neophodan, mada to ne podrazumeva davanje saveta i dijagnoza za koje nismo kompetentni, već slušanje sagovornika, pokazivanje razumevanja i ukazivanje na potrebnu pomoć. Kada bismo počeli potpuno otvoreno da pričamo o ovakvim temama, mnogo problema bi bilo na korak bliže svom rešenju. Zato treba da doprinesemo onoliko koliko možemo, možda ćemo tako spasiti nečiji život ili zdravlje.

Pripremila: Anastasija Mitrović

Izvori: psychiatry.org, psihoterapeut.rs

Foto-izvor: hbr.org