Obnovimo gramatiku: šta su i koliko koristimo pleonazme?

, CULTURE

Da li ste se nekada zapitali u kojoj meri i da li pravilno izgovarate neke reči? U današnjem vremenu  se veoma teško prepoznaje stilski ili gramatički ispravno u odnosu na ono što nije ni dobro rečeno ili eventualno napisano. Današnja tema je pojam pleonazma, stilska i jezička greška koja se nesvesno ponavlja u našem narodu, čak i kod najobrazovanijih ljudi u svakodnevnom govoru ili pisanju.

Pleonazam je termin grčkog porekla, nastao od grčke reči pleonasmos, što u prevodu ima više značenja, među kojima su imati nečega suvišnog, ili imati nekakav nedostatak. On podrazumeva stilsku figuru koju karakteriše upotreba suvišnih reči u govoru ili pisanju.

Foto izvor: VectorStock.com

Vrste pleonazama

Postoje dve vrste pleonazama – neosvešteni i stilski, koji  imaju neke važne razlike, a koje će na dalje biti razjašnjene.

Neosvešteni pleonazam predstavlja jezičku grešku, odnosno nepotrebno gomilanje reči prilikom govora, pri čemu sam govor deluje nepravilno.

Sa druge strane, stilski ili stilistički „osvešteni“ pleonazam jeste onaj „pravi književni pleonazam“ u užem smislu reči, te on obično biva upotrebljen u književnim delima sa nekom namerom stilske figure koja „nagomilavanjem reči“ ima za cilj da nešto istakne, da naglasi, da preuveliča i da mu značaj. Pomenuta vrsta pleonazma jeste najčešća u pesmama i ona je suštinski važna jer funkcionalno tu i dopunjava osnovno značenje i smisao, na jedan uslovno rečeno „suptilan način“.

Dakle, generalno je pleonazam kao stilska figura u književnosti, pretpostavljen sa jednom svrhom da naglasi dodatno ono što pisac/pesnik želi i ima potrebu da istakne i da čitaocu dodatno dočara, i tada se može na neki način smatrati da je on „opravdan, dobar i koristan“.

Nije retkost da se u književnim delima, koja su prevedena na naš jezik, nađu nepotrebni primeri pleonazma, sve zbog nekog principa koji je zastupljen u stranom jeziku, a koji se ne poznaje pak i dovoljno dobro, da bi se izbegao kao takav, jer je potpuno suvišan i nepotreban, ili stručno rečeno jeste primer za redudantnost – „kralj je zbačen sa svog prestola“ (jasno i nije mogao biti zbačen sa tuđeg prestola); „on će u ljubavi prema njoj i naći svoju smrt“ (ne može da nađe logično tuđu smrt).

Shodno tome, potreba pleonazama može imati smisla ako oni služe za pojačavanje izraza u književnom delu, posebno isticanje nečega, ali treba odbaciti pleonazme koji su suvišni sa stanovišta iskazivanja misli, a nemaju ekspresivne funkcije, pa samim tim ni opravdanja.

Primeri pleonazama

Neki od najučestalijih primera koji se mogu čuti svakodnevno, a za koje možda većina ljudi nije ni shvatala da predstavljaju neosvešteni pleonazam jeste – videti svojim očima (ne može se videti tuđim očima); pokrenuta inicijativa (inicijativa je sama po sebi pokretanje nečega, pa je smešno što se ovde izvodi smisao pokretanja onoga što se pokreće); mala ptičica; mala kućica; mala bebica (uz jasan deminutiv koji označava umanjenicu nečega, gde nema potrebe da se dodaje pridev mala/malo).

Primeri stilskog pleonazma su poznati i u pesmi „Srdit“ Antuna Gustava Matoša, kao i u delu Milana Lalića, gde je pleonazam u stihu „U daljini na obroncima planina, nizale su se malene kućice“, te kod Ivana Mažuranića u stihu „Vaj Durače, starče stari“.

Kada je u pitanju pleonazam kao stilska figura, važno je pomenuti i takozvanu tautologiju, a koja se definiše kao stalno ponavljanje dve reči koje su sinonimi i koje su prikazane jedna pored druge ili potreba da se neka stanja i činjenice naglase uzastopnim ponavljanjem istoimenih reči), pa pak iako slično „zvuče“, ova dva termina nisu sinonimi, i primeri za tautologiju su – geneza i razvoj; pokloni i darovi; moral i etika; krajolik i pejzaž; prestiž i ugled – koji generalno služe da nešto ili naglase ili pojačaju emociju i dočaraju izraz, ali nepažnjom isto kao i pleonazam, mogu da olako postanu jedna „stilska ili jezička greška“.

Stara baba, matori deda, siromašni prosjak… sve su ovo primeri za pleonazam. Jasno je da su baba i deda sinonimi za stare ljude, a da prosjak sigurno ne može biti bogat nego samo siromašan.

Sklopovi poput “siđi dole“, “popni se gore” i “vrati se natrag” ne predstavljaju neke grube greške u svakodnevnom govoru, kako tvrdi Ivan Klajn u “Srpskom jezičkom priručniku”, ali je vrlo jasno da suvišnim prilozima nije mesto u pisanju. Dovoljno je samo: “siđi”, “popni se” i “vrati se”.

Pleonazam čak štaviše je možda najučestaliji u srpskom jeziku. I ČAK i ŠTAVIŠE su dve reči koje imaju isto ili slično značenje. Sinonimi su u funkciji reči – pored svega, naprotiv… Suvišno je pisati obe reči. ŠTAVIŠE je rečca za isticanje, a ČAK je prilog turskog porekla sa istim značenjem. Zato ćemo reći samo: „Ovog puta nisi bio tako loš. Štaviše, bio si vrlo dobar“.

Važno je napomenuti da bi trebalo izbegavati upotrebu nenamernih pleonazama, prvenstveno u govoru, ali i u pisanju. Kroz primere koje smo naveli u tekstu možemo da naučimo, ili bar obnovimo znanje o našem jeziku.

Pročitajte i: Da li ste znali da se ovako kaže pravilno? Prvi deo

Pripremila: Aleksandra Petković

Dodatni izvori: lektire.rs, staznacito.com, znacenjereci.com, opanak.rs

Foto izvor: moodiranje.rs