Nadežda Petrović: Jedina žena čiji lik krasi srpsku novčanicu

, CULTURE

Akademska slikarka, veliki humanitarni radnik, jedan od osnivača Kola srpskih sestara, ratna bolničarka i, možda, samo malo, tajni agent. Iza ovih atributa krije se veliko ime Nadežde Petrović, jedine žene čiji se lik našao na nekoj srpskoj novčanici.

Nadežda Petrović: Jedina žena čiji lik krasi srpsku novčanicu
Foto: Wikimedia commons

Podrška porodice

Rodila se u Čačku 11. oktobra 1873. godine kao najstarija od 13 dece od kojih je samo devetoro njih preživelo. Njen otac Dimitrije bio je nastavnik crtanja, a majka Mileva učiteljica i sestričina čuvenog političara Svetozara Miletića.

Petrovići su decu odgajali veoma napredno za ono vreme okružujući ih ljubavlju. Gurali su ih ka tome da jure svoje snove, razvijaju talente koje su imali i traže sreću. U kući je uvek bilo pregršt časopisa, što na nemačkom, što na turskom, francuskom, italijanskom, engleskom, pa su i deca govorila po pet ili više jezika.

Otac Mita često je znao da kaže: “Ja sam kao patrijarh, ovo je moje stado. Ja svakom detetu dam na volju da izabere šta voli. I, svako se dete izrazilo. Jedno je bilo za muziku, jedno za slikarstvo, jedno za literaturu”.

Nadežda Petrović se, sa porodicom, u Beograd doselia 1884. godine kako bi sva deca nastavila školovanje. Živeli su u kući njenog dede Hadži Maksima Petrovića, trgovca koji je uživao veliki ugled u prestonici. Nadežda zatim završava Višu žensku školu i pohađa časove crtanja kod poznatog slikara Đorđa Krstića.

Foto: Wikipedia

U skladu sa svojim vaspitanjem, Nadežda je želela više. Zato odlazi u Nemačku i kod Ekstera Juzica počinje da studira slikarstvo, a za njom dolazi i njena sestra Ljubica koja je upisala Konzervatorijum i učila violinu. Sestre su se divno slagale i dopunjavale. Nadežda je volela muziku i, dok bi njena sestra muzicirala, ona bi dobijala najbolju inspiraciju za svoje slike. Njih dve su često odlazile na izlete u Bavarskoj. Ponele bi štafelaj, boje, kistove i violinu. I dok bi Ljubica izvodila Betovena i Vagnera, Nadežda bi slikala breze.

Ljubica je, još 1974. ispričala, prisećajući se mlađih dana, kako je Nadežda bila osoba koja je volela da isprobava različite stvari u životu i prati sva svoja interesovanja.

– U trenu baci paletu, napušta slikarstvo, ostavlja sve. Zauzeta je politikom. Ide u Južnu Srbiju, ide u Bugarsku. Tako da sam joj ja govorila: “Pobogu kako ti skočiš s jedne teme na drugu?” “Pa tako se” – kaže – “radi. A, šta ti hoćeš? Samo da gudiš i ništa drugo?” “Dobro i kaže” – mislim pa se i sama latim štafelaja”, navodi Ljubicine reči Dragoslav Ž. Savić u svojoj knjizi “Beograd u pola četiri kod Dva bela goluba”.

Svoju prvu samostalnu izložbu u Beogradu Nadežda je imala 1900. godine, a potom su je dešavanja u Makedoniji primorala da deluje.

Savka Subotić (prva predsednica društva), Delfe Ivanić (prva potpredsednica Kola) i Nadežda Petrović (jedan od idejnih tvoraca Kola)
Foto: Wikipedia / Arhiva – Savka Subotić (prva predsednica društva), Delfe Ivanić (prva potpredsednica Kola) i Nadežda Petrović (jedan od idejnih tvoraca Kola)

Nadežda Petrović i Kolo srpskih sestara

Ilindanski ustanak za nezavisnost Makedonije poveden je protiv Osmanlija 1903. godine. Povela ga je Tajna makedonsko-odrinska revolucionarna organizacija. Turci su odgovorili pogromom nad hrišćanima i krvavom odmazdom.

U to vreme Makedonija je smatrana Starom Srbijom i patriotska osećanja Nadežde Petrović nisu mogla da podnesu pasivno posmatranje događaja. Zajedno sa Delfom Ivanić i Milicom Dobri u Beogradu osniva humaitarnu organizaciju Kolo srpskih sestara i odlazi u Makedoniju kako bi delila humanitarnu pomoć koju je društvo prikupljalo.

Sa njom je išao i Vojislav Tankosić, major srpske vojske i jedan od osnivača Crne Ruke koji je, zapravo, radio na stvaranju četničke organizacije u Makedoniji koja bi se borila protiv Turaka.

“Ostavila je paletu, nezavršene slike i odjurila. Pridružila se ženama da osnuje “Kolo sestara” iako su je odvraćali od toga jer se radilo o strašnim pokoljima i bilo je veoma opasno da jedna žena ide sama. Ali, ne pitajući, ona je sela na voz i otišla. Uvek je bila takva. Kada god bi nešto preduzimala nikome nije davala račune, ništa nije objašnjavala, saopštavala. Uradi nešto i to se primalo kao svršen čin. I nikada se nismo razočarali u nju, niti se ona, daleko bilo, pokajala što je učinila”, ispričala je njena sestra Ljubica.

Po dolasku u Makedoniju Nadežda je postala svedok stravičnog stanja. Ljudi nisu imali ni hleba ni oružja i odlučila je da učini šta je mogla. Uputila se u Ministarstvo spoljnih poslova i tražila hleb za narod.

Avaj, Turci su palili taj hleb i žito koje im je nosila, ali ona nije odustajala. Svi su se pitali kako je nije strah.

“Neće me ubiti. Imam uza se naš narod koji me oberučke prihvata i moli da im dođem. ‘Ne sestro da nam doneseš hrane, već oružje’. Narod traži da se bori, mi nemamo oružja da se branimo. Hleba ćemo naći kako možemo i moramo, ali nemamo čim da se borimo”, govorila je Nadežda.

Bez oklevanja, slikarka odlazi pravo kod Nikole Pašića i traži novac kako bi kupila oružje. A zatim, kao da se radi o nekoj priči iz romana, Nadežda i Tankosić u najdubljoj tajnosi odnose oružje za Makedoniju i pomažu formiranje srpskih četa.

Sa sobom je tada povela četničke vojvode Jovana Dovezenskog i Lazu Kujundžića, a kada je sve završila, vratila se kući i nastavila da slika.

Slika: Wikipedia –  “Kosovski božuri – Gračanica”, Nadežde Petrović, Narodni muzej Beograd, Ljubica Miljković

Između patriotizma i umetnosti

Nakon povratka kući, 1903. godine Nadežda Petrović kreće da putuje po južnim delovima Srbije, tražeći inspiraciju i, istovremeno, trudeći se da podiže nacionalnu svest među ljudima. Između ostalog, angažovala se oko postavljanja Prve jugoslovenske umetničke izložbe, pokreće Prvu jugoslovensku umetničku koloniju u Sićevu i Pirotu, ali, zapravo, više se posvećivala humanitarnom radu nego li slikarstvu, iako je ovo period u kome je nastao najveći broj njenih slika. O tome svedoči i pismo koje je, u to vreme, uputila kolegi Ivanu Meštroviću, a u kome navodi: “Nevolja je tako htela… Gotovo zaboravih da sam slikar”.

Ipak, nakon što je 1909. posetila izložbu Anrija Matisa i ostvarila kontakt sa fovističkim pokretom, umetnica u njoj se ponovo probudila.

Odlazi u Pariz, gde boravi u Meštrovićevom ateljeu. Sa Pikasom, Matisom i Marijom Loransen učestvuje na prvoj izložbi fovista i pravi slike “Bogorodičina crkva” i “Bulonjska šuma” koje se smatraju njenim najboljim delima.

Ipak, ova umetnička idila nije dugo trajala. Ratovi bili su na pomolu.

Pročitajte i: LA CASA DE PAPEL – četvrta sezona je online!

Bolničarka na frontu

Za srpskom vojskom u Prvi balkanski rat, Nadežda Petrović je krenula kao bolničarka i to na prve linije fronta. Previjala je ranjenike, spašavala živote i pokušavala da olakša život vojnicima. Kada je imala vremena, slikala je.

Kao bolničarka učestvovala je i u Drugom balkanskom ratu i u Prvom svetskom ratu, idući sa jednog na drugi front kako bi pomogla ranjenicima. U pismima rodbini i prijateljima dozvoljavala je sebi da se požali na “krizu nerava”“prenapregnute živce” i iscrpljenost, ali je se to trudila da krije pred pacijentima koliko je mogla.

“… Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, previjanju rana, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, da ih otuda ranjene primamo i negujemo. Pa ipak sve ode sa oduševljenjem, a Turci gube bitke i naša pobeda je na pomolu. Naši vojnici mi izgledaju kao braća i njihovi uzvici: “Sestro, sestro!” — istinski su i čine me ponositom što sam im u pomoći. Ranjenici stižu u transportima po pedeset i sedamdeset. Nadam se za dan-dva, da ću sa poljskom bolnicom krenuti ka Novom Pazaru… Kada smo prolazili kroz Kraljevo svečano su me dočekali mnogi očevi, prijatelji i đaci…”

U ovo vreme, 1913. godine, nastala je i fotografija Nadežde Petrović na kojoj je u crnini, sa velikim crvenim krstom na rukavu kaputa i ljubičicama za pojasom.

Foto: Wikipedia – Nadežda Petrović kao ratna bolničarka, Prizren, 10. april 1913, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad

U ovo vreme je naslikala i sliku “Vezirov most” na kojoj je svojom rukom zapisala “…kao jedina bolničarka, negovala 80 tifusnih bolesnika…”

Za vreme Prvog svetskog rata Nadežda je bila bolničarka Dunavske divizije i sa njom učestvovala u borbama na Mačkovom kamenu. Ovu bitku opisala je u pismu rečima:

“… Mi smo ovde imali za prvih šest dana nadčovečanske marševe iz Srema čak na Jagodnju planinu, a ovde za četiri dana dolazak četiri hiljade ranjenika… Borbe su bile užasne i očajne s naše strane, a i otpor Austrijanaca dovodio je naše do besa. Pa posle šest dana uspeha i napredovanja preko Rožnja, Milutinovog groba, Miletina brda; gazeći preko jaruga i uvala i strmina preplavljenih našim ranjenicima i ranjenicima austrijskih Slovena, zaustavljamo se na Jagodnji, na koti 915 Brankovac, prema Mačkovom kamenu.

Borbe vođene na tom položaju bile su više nego ogorčene, borbe do istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata puka, pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog, četvrtog prvog i drugog poziva i 64 oficira iz Osamnaestog puka, izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima jedinica koje su brojale od 450 na 120. Ranjenika smo imali 4 000, ja mišljah poludeću od jada i čuda …. imala sam nervnu krizu …. kada su nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena … smestila sam ih u veliki šator … otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili, a jedan od njih milujući me rukom po rukavu, sam se gušio u suzama govoreći mi: “Hrabro, gospođice Nadežda, daće Bog, istrajaćemo, pobedićemo, osvetiće nas oni koji tamo ostadoše” …. gospode zar ne vidite, izginuste svi. Bože, što kazni ovako našu naciju!… Nijedan rat naš prošli ne pružaše nam toliko jada i strahote … ali Mačkov kamen ipak pade, posle svijuh napora naših u ruke Austrijancima … moradosmo se povući, jer nam je pretila opasnost da nas sve zarobe, naročito zavojište — bili smo suviše blizu njih; morali smo sve oficire što pre evakuisati za Pećsku — Valjevo … silnih poznanika ovde ispratih do večne kuće.

Mačkov kamen je postao drugi Govedarnik … Četvrti prekobrojni i Deveti puk ostali su potpuno bez oficira i komandira … Naš brat Vlada sjajno se pokazao u ovim borbama. Bio je junačan i hrabar, hvale ga svi. Čak mi ga je hvalio i njegov komandant rekavši mi: “Možete se i vi i mi s njime ponositi, ranjen je u levu ruku, — ali će se svakako posle nekoliko dana vratiti u komandu”.

U svojim pismima Nadežda pominje i da Austrijanci koriste “dumdum” metke:

“Sada prihranjujemo i evakuišemo ranjenike i kupimo ih po jarugama. Rana ima užasnih iz dumdum metaka, tako da se zgražavamo. Austrijanci meću dumdum metke čak i u mitraljeze, a u puške pola dumdum, a pola običnih od osam milimetara, mnogo krupnijih metaka od naših. Ja izdržavam umor prilično … čekam pismo od vas … ono bi za mene mnogo značilo.”

Bez straha do samoga kraja

Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bici nastalo je zatišje pa Nadežda, 1915. odlazi kod svoje porodice u Skoplje, gde su se sklonili.

Uželela ih se nakon stravičnih prizora koje je videla. Namera joj je bila da ih obiđe, a zatim se vrati svojim ranjenicima.

Uzalud su je preklinjali da ostane. Nagovarali su je da ode u Rim, a kada su videli da je to uzalud, predložili su joj da radi u jednoj beogradskoj bolnici ili da se priključi stranoj humanitarnoj misiji u Nišu, kako bi im bila bliže. Uzalud.

Nadežda je bila odlučna do kraja i odlučila da se posveti radu u valjevačkoj bolnici. Celo Valjevo tada je bilo, kako ga je Petrovićka opisala, “…velika kužnica, u kojoj se jedva zna ko je živ, ko je mrtav…”.

Naime, posle Suvoborske bitke grad je zahvatila epidemija pegavog tifusa koji je kosio sve od reda. Nadežda se nije štedela. Dorasla svom imenu, nudila je svima nadu iako je za nju samu nije bilo.

Njene napore, bez reči, najbolje je istakao vojvoda Živojin Mišić. Obilazeći valjevsku bolnicu, sa svojih grudi je skinuo medalju za hrabrost i okačio je na Nadeždinu bolničku bluzu.

Krajem marta 1915. bila je zaražena i Nadežda Petrović. Bolovala je nedelju dana i preminula 3. aprila.

Pročitajte i: Korona oborila cenu STANOVA u Srbiji za 20 odsto

Izvor: 011info.com