Uloga žena u Prvom i Drugom svetskom ratu

, REČ DVE

Pozicija žena je kroz istoriju bila nezavidna, kako u mirnodopskom, tako i u ratnom periodu. Od žena u ratovima se očekivalo ne samo da dopune mesta gde je falilo muškaraca, već i da čuvaju porodični oganj. Pored duplih uloga, žene tog doba su se i svesrdno borile za svoja prava i uspešno iznele prvi talas feminizma koji je omogućio ženama osnovna građanska prava.

U Prvom svetskom ratu dolazi do velikog preokreta u ulozi žena i njihovom prihvatanju u društvo, naročito u velikim industrijskim državama. Muškarci i dečaci se regrutuju i odlaze na front, stoga fabrike ostaju bez velikog broja radnika.

Žene su i pre Prvog svetskog rata radile u fabrikama,međutim, nestankom muške radne snage dolazi do velike potrebe za ženskom pomoći u poslu i brojne žene preuzimaju rad u fabrikama. Do 1914. godine, nešto više od pet miliona žena u Velikoj Britaniji je radilo. Većina zaposlenih žena je radila u fabrikama municije i avionskim hangarima.

Rad u fabrikama je, osim što je pružao veoma loše uslove i zahtevao duge radne dane, bio i veoma opasan. Žene u fabrikama municije u Velikoj Britaniji bile su izložene hemikalijama od kojih im je koža poprimala žutu i narandžastu boju. Takve žene su se nazivale municionete i Devojke-kanarinci, zbog boje kože koju su dobijale od toksina. Municionete su uglavnom bile mlade devojke (18-30 godina) iz siromašnih porodica.

One su često bolovale od mučnina, glavobolja, ekcema, anemije i raznih bolova i vrsta trovanja. Nije bilo retko ni da žene volontiraju na raznim, često veoma opasnim pozicijama poput akcija na samim ratištima, smatrajući dovoljnom nagradom svoju ulogu u poboljšanju života otadžbine.

Pored rada u fabrikama, žene su najčešće radile kao medicinske sestre u domovini ili su putovale sa vojskama. Kralj Džordž V je u Kanadi odlikovao više od 300 medicinskih sestara za rad na frontu. Ostale kanađanke su aktivno menjale muškarce u svim sferama, uključujući poslove na farmama, ili su kuvale za vojnike i plele im čarape.

Žene u Turskoj su u ratu gotovo isključivo radile poslove vezane za medicinu, a u Australiji su radile kao medicinske sestre i kuvale za vojnike na ratištima.

Žene koje su išle na front su uglavnom bile medicinske radnice. Međutim, Prvi svetski rat su obeležile i neke ratnice, često se predstavljajući kao muškarci. U Austriji se proslavila i odlikovanje dobila Viktorija Savs, čiji je pol otkriven prilikom amputacije noge. Prvih 13.000 američkih vojnika ženskog pola bilo je u mornarici. One su plaćane kao muškarci i bile jednako tretirane. Njihove jedinice su raspuštene kada je situacija na frontu postala stabilna, i žene su se vratile na medicinski rad ili su bile stenografkinje, telefonski operatori (ako su govorile makar dva jezika) i radile druge poslove vezane za komunikaciju.

U Srbiji su se proslavile: Flora Sands, britanska bolničarka i kasnije jedina žena oficir tokom Prvog svetskog rata, Sofija(zvana Sofronije) Jovanović, narednik srpske vojske sa 13 odlikovanja, narednik Slavka Tomić i narednik Milunka Savić, žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja, zvana i  „Srpskom Jovankom Orleankom“.

U Drugom svetskom ratu dolazi do još intenzivnijeg uključivanja žena u život rata. Propagandni posteri koji pozivaju žene na različite poslove, od boja na frontu do volonterskog rada su duplo brojniji nego u Prvom svetskom ratu. Svako oseća potrebu da uradi što više za svoju državu.

Pred Drugi svetski rat u Kanadi se uspostavlja Ženska volonterska služba, a za njom i mnoge druge organizacije žena sa istim povodom. Njihov zajednički moto bio je: „Muževi, momci, braća, očevi i sinovi čine sve što mogu. Red je da i žene urade ponešto“!

Uloga žena u Australiji i njihova inicijativa postaje značajno veća nego u prethodnom ratu. Javljaju se brojne ženske organizacije, a usled manjka muških vojnika uspostavljaju se ženske vojne grane. U Drugom Svetskom ratu većina evropskih zemalja uključila je žene u vojne sukobe, naročito u jedinice vazdušne odbrane.

Amerika nije puštala žene u direktne vojne sukobe zato što je javno mnjenje to smatralo neprikladnim. Međutim, 400.000 uniformisanih žena obavljalo je različite funkcije koje nisu podrazumevale borbu, a njih 160.000 je stradalo.

U Drugom svetskom ratu, Japanska carska vojska je oformila takozvane „Stanice komfora“ gde su radile Komfort žene. To su uglavnom bile devojke sa teritorija pod japanskom okupacijom, a zabeleženi su i slučajevi gde su se za komfort devojke uzimale strane zarobljenice. Takve devojke su služile kao „olakšica“ japanskoj vojsci i bile su prinuđene da seksualno zadovoljavaju vojnike.

Jedna devojka bi u toku dana bila silovana i do 40 puta. Komfort devojka bi se od kuće odvela uz obećanja da će raditi u lepim fabrikama ili restoranima. Uzimale su se što mlađe devojke, ili čak devojčice, zato što su device imale najmanju šansu da boluju od nekih polnih bolesti i zato što su bile privlačnije vojnicima. Živele su u bedi, a preživele žene su bolovale od PTSD-a, imale su poremećenu percepciju stvarnosti i nisu mogle da kontrolišu emocije. Smatra se da je oko 200.000 žena bilo uključeno u sistem Komfort stanica.

Prvi i Drugi Svetski rat doneli su mnogo patnje i stradanja svetu. Prvi svetski rat je odneo 19 miliona života, ne računajući 6 miliona stradalih od posledica, dok je Drugi svetski rat zloglasan kao vojnik sukob sa najviše žrtava- užasavajući rekord od 70-85 miliona poginulih.

Prisećajući se ovih stravičnih događaja, uglavnom odajemo počast isključivo vojnicima- muškarcima koji su se borili za našu državu. Međutim, malo ljudi zna za Sofiju „Sofronija“Jovanović i Floru Sands. Milunka „Milun“ Savić danas spada među žene rata koje Srbija najviše pominje, a bila je primorana na nastavak radnog staža kad se rat završio i umrla skoro zaboravljena.

Svaka država, uključujući i Srbiju, trebalo bi da se stalno priseća ovih i mnogih drugih žena i da u školama podučava o njima kao što to čini sa velikim muškim ratnicima čija imena i uspehe svi znamo.

Autor: Ana Ozegović

Leave a Reply