Došavši iz mračne svesti,

tek osvajam lelujavi prostor

i pretrajavanje u vremenu.

Nevešto,

posuđujem ti reči o trajanju.

Da, zamišljam da se nešto

umesto našeg spoja

raspada, gasi u beskonačno;

i ne propada linearno zajedno –

po zemlji bez ukopa i pokoja.

Ali kako izdržati tvoje prisustvo

dok nije postalo odsustvo?

Previše smo sebični

i za veče na kauču.

Ni živi ni mrtvi,

da nas nemaju ti svetovi.

Tvoj je ovaj orman,

moje je krečenje i majstorske ruke.

Izdržati, jer, bolje

da me ima, nego da me nema?

Ne živeti.

Ne, dok smo na ulici,

najbolje je mahnuti

sebi u izlogu i pustiti

da između nas prođu druga lica.

Sračunati utrošak vremena

kada ga gaze četiri noge,

pomnožiti sa potrebnim prostorom,

oduzeti dato i sabrati oduzeto

po širini, dubini, visini,

sve to na treći stepen misli

da nije vredno kalkulacije.

Stigao je račun za utrošak energije.

Neću platiti.

Neuhvatljiva sadržina tvari

ima li u tebi odjeka?

Danas, samo hrpu stvari

šetaćemo, nosimo nas,

na nevidljivom, sve težem lancu.

Lepa ti je ogrlica protiv buva,

dok gledam kako markiraš banderu.

Aleksandra Batinić