Miljanine legende | Vidiš li granicu?

, RAZNO

Tako je nedostižno delovao kada sam prvi put čula njegov dubok glas. Sa divljenjem sam upijala taj neplanirani strastveni govor; gledala bakarne pramičke kao što ih gledam sada, dok ih novembarski vetar pomera levo-desno. Pre pola godine nisam mogla ni da zamislim da će pokušavati da me pročita ogromnim zelenim očima u dva ujutru. Sada želim da sam na bilo kom drugom mestu.

Govori mi kako sam isplanirala sve; i poglede, i spuštanje glave, ali da me je zbunio poljupcem i ne znam šta ću sad. Kaže da žali što me nije poljubio one noći u autobusu, a ne zna da bi me time spasao nekoliko loših priča, ni da bi tako naša možda bila dobra. Pita da li mi smetaju brkovi dok me ljubi i ne može da prestane sa smehom posle mog potvrdnog odgovora. Umirem u sebi dok mi govori da je planirao da me vodi u Sinnerman ili Klub svetskih putnika, a da sam odbijala izlazak sa njim. Odgurujem ga, besna na sebe što nisam i sada. Ali, kako bih, kada to nije bila sudbina ovog dana? Uništavam mu noć svojom negativnošću i samo serviram probleme. No, moj psiholog mi naredi da gledam u nebo i podiže me da bi me približio zvezdama. Pita da li vidim granicu.

Ne, odgovaram. I shvatam da me drži onaj čiju sam lucidnost prizivala, da mi ispuni studentske dane mladalačkom ljubavlju. Šteta što se ja već zaljubljujem u nekog drugog.

 

Priča preuzeta sa mog bloga Miljanine legende