Zašto (ne) idem na godišnjicu mature

, RAZNO

Draga,

Ne znam koliko si imala prilike da me upoznaš, s obzirom na sva moja izostajanja. S obzirom na sve moje zanesenosti. Sećam se da si jednom bila jedna od mojih zanesenosti. Srce mi je poskočilo kada sam saznala da si odlučila da me uzmeš pod svoje okrilje. Lažem. Cela sam skakala i vrištala. Mala ja koja nije nikada tugovala što napušta jednu školu. Mala ja koja je osećala da samo tebi pripada. Uspela je ta mala da uradi nešto za sebe. Svojim radom, svojom grčevitom željom da dođe samo tebi. Skakala je od sreće i grlila osobu pored sebe. Skočila je u sledeće poglavlje svog života.

Prepala si me prvog dana! To nije bilo fer s tvoje strane, ali shvatam da je bilo prirodno. Svi su mislili da mi je Đole dečko, a ja sam se držala jedine osobe koju sam poznavala. Toliko sam želela da imam nekoga pored koga ću samo da stojim. Naravno, od tolike želje sam ostala sama na sred dvorišta. U moru nepoznatih lica. U mravinjaku mnogo uspešnijih ljudi, mnogo snalažljivijih. Najbitnije – mnogo druželjubivijih. Kao da su svi imali nekoga sa kime će pričati! Baš si me bacila u vatru. Hladno si stajala sa strane, neskladno šarena, sa tom žutom bojom koja bi mogla da razveseli da nije bila toliko prljava.

Očigledno si znala šta radiš, jer si mi donela ono što mi je trebalo da proživim. Donela si mi njih četiri za čije sam se poglede držala, preživljavajući sve što je došlo. Zaljubila sam se u prve tamne oči koje sam videla. Zatim u jedne plave, čisto da mi ne bude dosadno. Onda opet u tamne, na mršavijem telu. Smršala sam ja dok sam skapirala da od toga nema ništa, ali je bar bilo zanimljivo. Tek sam sa zelenima shvatila da je sve do tada bilo dečija igra. Tek sam se tada uzdigla, poletela, raskomadala i porasla.

Dala si mi znanja onoliko koliko sam ti dopustila. Razumi me, ipak su me drmale lude godine. Možda si nekada bila ljubomorna što sam više volela da pevam. Nije do tebe, više je do toga da sam tamo radila ono što sam volela. Tačno je, među tvojim zidovima je bila i moja najveća ljubav. Ne shvatajući šta sam napisala, želim da nastavim sa mišlju da sada živim za pisanje. Trebalo mi je četiri godine da se potpuno prepustim rečima. Onda pomislim koliko sam blesava i osmehnem se najtoplije, zahvaljujući ti se što je među tvojim zidovima bio i on. I za nas ti je trebalo četiri godine da nas spojiš. Hvala ti na upornosti.

Iz onog mravinjaka najviše se izdvojilo ljudi koji ne znaju da pozdrave na ulici. Ima i onih koji su bili tu, pa smo se promenili. Svako na svoju stranu. Ima i onih koji su više pričali o meni nego sa mnom. Zato mi ne zameri što ne verujem u godišnjice mature. Što mi ne pada na pamet da oblačim najlepšu garderobu i objašnjavam šta sam to tako veliko postigla poslednjih godina. Da gledam kako upadaju jedni drugima u reč da bi rekli o sebi sve što imaju. Naročito ne mogu da odgovaram na sva pitanja onih koje zanimaju samo tuđe priče. Mamu i tatu gledam kao vanzemaljce kad mi pričaju koliko su njihova odeljenja bila složna, kao porodice. Ti si nas sve okupila sa nekim razlogom, ali nema potrebe da se smeškamo jedni drugima zbog prestiža. Prestiž je varka. Nema tu nedostajanja.

Jedno veliko poštovanje za sve što su postigli. Jedan veliki, topao osmeh za sve snove koje su ostvarili. Jedna iskrena podrška da izdrže sve izazove. Tebi jedan ogroman pozdrav, moja Deveta beogradska gimnazijo. Preporučiću te mlađim generacijama. Nadam se da će te neka od njih konačno okrečiti u lepu boju.

Dajana Mitrović

Leave a Reply