Rade Maričić – Pozorište je moja sloboda

, INTERVIEW, KULTURA

“U umetnosti se uvek traži istina…”

Već neko vreme smo svedoci hiperprodukcije igranog programa, koliko na televiziji, toliko i na filmskom platnu, ali ni pozorišna scena u tom pogledu ne zaostaje. Ono što je pozitivan aspekat cele priče je što upravo na takav način brojni mladi glumci stvaraju priliku da pokažu svoj talenat i započnu svoje karijere. Našem današnjem sagovorniku, glumcu Radetu Maričiću se sreća osmehnula kada je zaigrao u novom ostvarenju Siniše Pavića “Junaci našeg doba”, autora naših najpopularnijih i najgledanijih serija i filmova. Ali mnogo pre svog prvobitnog uspeha, ovaj mladi Bečejac je ostvario zapažene uloge u pozorištu, u predstavama “Leons i Lena”, “Bogojavljenska noć”, “Ćelava pevačica”, “Život provincijskih plejboja”, dok ga publika u našem glavnom gradu može gledati na sceni Reflektor teatra u predstavi “Ekstremizam: Kako ja ovo sinu da objasnim?”

Čvrst stav i karakter, odgovornost i sposobnost da stoji iza svakog postupka kako na sceni, tako i u privatnom životu su odlike koje ga krase, a to su zapravo vrline koje bi svaka mlada osoba u ovoj zemlji trebalo da poseduje, te upravo zbog toga Rade Maričić predstavlja jednu vrstu uzora i dobrog primera našoj omladini.

Sa našim sagovornikom smo razgovarali o najrazličitijim temama, a više o tome saznajte u nastavku teksta.


YN: Još kao gimnazijalac si zakoračio na pozorišnu scenu. Uprkos tome što si bio mlad, već tada se moglo primetiti da si rođen za “daske koje život znače”. Šta je za tebe predstavljalo pozorište u to vreme? Kako sada gledaš na uloge koje su ti bile tada dodeljene?

RADE: Za mene je pozorište i tad, kao i sad, predstavljalo slobodu, neki samo moj beg od loših trenutaka stvarnosti. Naravno, kako odrastamo, ti loši trenuci postaju sve teži i ozbiljniji, do te mere da se uglavnom u sadašnjem trenutku smejemo onome što nam je zaokupljalo misli pre recimo 4-5 godina. Međutim, lepota pozorišta je između ostalog, što će ono uvek biti tu da ti pruži sjajan komad da pročitaš ili predstavu da pogledaš. Ipak, imati tu privilegiju da nakon nekoliko čitanja staneš na scenu i oživiš celu jednu priču je ta sloboda o kojoj govorim, i razlog zbog kog me je pozorište zgrabilo k sebi i nije me pustilo do danas. 

YN: Diplomirao si na novosadskoj Akademiji dramskih umetnosti u klasi Borisa Isakovića. U kojoj meri su njegove metode učenja i poznavanja scene, ili čak saveti, uticali na tebe da se glumački formiraš?

RADE: Borisa Isakovića svakako većina ljudi koja prati naše, a sada već i strane produkcije u kojima se on uveliko pojavljuje, smatra jednim od naših najboljih glumaca srednje generacije, ako ne i najboljim. Kada to “glumac Boris Isaković” pređe u “profesor Boris” shvatiš zašto je to i tako ima zaista mnogo stvari koje bih mogao da nabrojim kao glavne koje su formirale moj pristup ulogama, ali ona koja je primarna i koju nikada neću zaboraviti je – rad, rad i rad. Koliko god ti se nešto do čega si došao čini dovoljnim, nikad ne dozvoli sebi da staneš u produbljivanju dela i njegovog razumevanja, povezivanja sebe sa likom, stvaranje empatije i razumevanja prema čoveku kojeg treba da “oživiš”, da odbraniš njegove stavove po svaku cenu, kao što braniš svoje jer cilj rada na ulozi svakako i jeste – postani taj čovek. (smeh)


YN: Publika je imala priliku da te i zvanično upozna u seriji “Junaci našeg doba”, jednog od naših najvećih i najboljih autora Siniše Pavića. Srđan, lik koga tumačiš, je predstavnik osvešćenog dela mladih, kako si jednom prilikom izjavio. Kao i uvek, Pavić briljira kada je scenario u pitanju i način na koji je napisan tvoj lik daje novu dimenziju prikaza mladih u televizijskom formatu kakva je serija, a to je nešto po čemu se Srđan razlikuje od mnogih drugih likova iz ostalih televizijskih projekata. Da li će Srđan i u nastavku serije ostati dosledan svojim principima i sistemu vrednosti?

RADE: Još uvek mogu da otkrivam šta će se tačno desiti sa Srđanom u nastavku serije ali, mogu da kažem da ja seriju “Junaci našeg doba” u Srđanovom konkretnom slučaju doživljavam kao tragediju – tragediju mladog čoveka koji zna šta znači pravda, dostojanstvo, ponos, poštenje, moral ali u ovakvom sistemu vrednosti i u ovakvom društvu, čovek koji neguje takve stvari u sebi se iz dana u dan oseća sve izgubljenije i sve više nesnađeno. Mislim da ćemo u nastavku serije videti sve veće Srđanove probleme što više bude pokušavao da samom sebi ostane dosledan, a da će ostati – siguran sam da hoće.

YN: “Ekstremizam: Kako ja ovo sinu da objasnim?” je predstava sa kojom si debitovao pred beogradskom publikom. Filip Grujić i Vojkan Arsić su na jedinstven način koncipirali pojam ekstremizma u različitim oblicima i time poslali snažnu poruku gledaocima. Po tvom mišljenju, na koje sve načine mladi mogu da se bore protiv ekstremizma? Kako bi glasila tvoja poruka mladima koju možeš da preneseš ukoliko bi znao da bi to pozitivno uticalo na njih?

RADE: Kao i za svaki psihološki problem, “lečenje” se nalazi u prihvatanju. Treba dobro proučiti ekstremizam kao fenomen društva da bismo shvatili da smo njime okruženi svaki dan, zapravo bili bismo iznenađeni u kojoj meri. Generalno cela populacija treba da se edukuje o ekstremizmu da bismo i kao pojedinci i kao civilizacija na vreme prepoznali njegove znake i zaštitili one kojima on svakodnevno preti, a to smo pomalo svi mi – i praktikujemo ga i patimo zbog njega.



Nastavak intervjua sa Radetom maričićem možete pogledati na našem YouTube kanalu čiji se link nalazi ispod ↓↓↓





Razgovarale: Sofija Kostić i Aleksandra Petković