Autor: Emilija Milovanović

Toplo julsko veče. Dve hiljade devetnaesta. Preglasno se smejemo tome što smo blizu.

Večeras kuvamo jedno za drugo. Možda ne dovoljno profesionalno, ali najbolje što umemo. Učili smo gledajući u izbledele fotografije hronološki naslagane u požutelim albumima iz osamdeset i neke.

Imaš problema na poslu. Imam i ja. Takvo je to novo vreme, nije do kiše ili sunca. Nekud bismo pošli, a da ništa za sobom ne ostavimo.

Vreme jurcanja za egzistencijom dvadeset prvog veka zaustavlja talas jakog mirisa lipe koji dopire s terase. Pojurili smo, kao vezanih očiju, da mu se prepustimo, jer nismo odavno.

U vazduhu dve hiljade treća.

Znojim se od euforije, sutra ćemo okititi jelku. Obilaziće nas i rodbina ovih dana. Razmenjivaćemo poklone, puno ćemo jesti i sećati se. Sa tavana su već spušteni ukrasi. Teča će ranom zorom kroz vrata kuće uneti pravu jelku. Po nepisanom pravilu, desetak minuta kasnije, izneće je kroz ista vrata. Mora da se krati, vrh udara u plafon. Suviše smo budni i zaslepljeni trenucima koje ćemo gurati u albume za neke tamo dane kojih nismo svesni. U kući je galama, Prisli uvek odjekuje za praznike. A onda, u neko kao precizno definisano doba, čitav je svet, čini mi se, bio prikovan uz TV ekrane.

Dok smo stajali na terasi, naslonjeni jedno na drugo i posmatrali grad koji, po prvi put, mirno diše, sa nekoliko komšijskih terasa, potpuno sinhronizovano, dopire poznata melodija. Pola se Srbije naježi na njene taktove. Iz ovih ili onih razloga, šta ti ja znam, oduvek smo podeljeni.

U čulima devedeset i neka.

Sećam se priče o bombardovanju. Čitav grad stajao je na krovu jedne zgrade i posmatrao avione. Svaki pokušaj odbrane koji zasvetli nebo, slavio se kao praznik. Bili smo bedan narod, slično kao danas, a opet nekako drugačije.

Osam sati. Srećni ljudi.

Pozvaćeš me da otplešemo, uvek to radiš. Učio si, gledajući u one fotografije.

Ne znam koji je danas dan. Lipa odavno nije mirisala kao ranije. Ne znam ni koja je godina, Srećni ljudi uvek poremete osećaj za stvarnost.

I možda je tačno da danas nije srećno kao što je nekada bilo, ali znam da će jednom i ovo što smo ovih dana, tu i tamo živeli, biti dobra, stara vremena.

I čudno je kako vreme prolazi. Nismo kao ljudi stigli ni da upamtimo, prebolimo i prepričamo. Svakim danom nas je manje, a opet nekako više, jer ulicom ponovo trče neka deca. Nova deca. Naša, a tuđa.

A ljudi k’o ljudi, vreme zaustavljaju osmehom. Izgubim se dok gledam u naše nebo, pa ne znam da li ga gledam iz vremena kada je svaka noć bila rezervisana samo za tišinu, iz par godina kasnije, kada smo imenovali našu zvezdu ili još kasnije, kada smo je oborili.

Možda iz godine u kojoj je ponovo kačimo na vrh neba ili ipak iz neke koja još nije uplovila u kalendar. Ne znam dok ne spustim pogled. Po borama koje imaš orjentišem se u vremenu, a po otkucajima tvog srca razumem način na koji smo blizu.

Otplesali smo uvodnu špicu. Odavno. I ne smeta nam repriza, sigurniji smo, ipak, dok ponavljamo uvežbano.

“…ostavimo naše želje bar za neko bolje vreme, a za neke srećne dane sačuvajmo uspomene.”