Filmski maraton | Amélie – više od filma

, RAZNO

Ovo su teška vremena za sanjare.

Čudеsnа sudbinа Аmеliје Pulеn ili Аmеliја (franc. Le Fabuleux Destin d’Amélie Poulain ili Amélie) је film čiji se uspeh ne može lako sameriti. Film koji je osvojio dvadeset i sedam međunarodnih filmskih nagrada i koji je proglašen za najbolji film Evrope. Film koji se može gledati iznova i iznova i otkrivati se ispočetka, kroz nesvakidašnje detalje i čarobne note Jana Tirsena, dajući nove odgovore na došapnute tajne. Film koji se ne zaboravlja.

Sreća je kao lunapark. U pravom trenutku je treba uhvatiti bez oklevanja.

Ovaj film režirao je Žan-Pjer Žene, a lik Amelije tumači Odri Totu. Iako su kritičari filma najpre zamerali idealizovanje života u Parizu, a žanrovski film smeštali u vode romantičnih komedija, film je daleko iznad toga. Pažljivi kritičari uvideli su veoma značajnu simboličnost filma koja prerasta žanrove i puko predstavljanje prostora. Film nas uvodi u život umetnosti, u svet sagledan očima devojke koja pronalazi lepotu u svakodnevnim malim stvarima, koja maštanjem pobeđuje usamljenost i uči kako da oživi i proživi sopstvene snove.

Život Amelije Pulen prati se od njenog detinjstva. Pojedinosti iz toga doba donose mnoge odgovore na pitanja koja postavlja sama sebi, prividno ne želeći da ih sazna.

Suočavanje sa stvarnošću je poslednja stvar koju Amelija želi.

Prigrljena svojim snovima, ušuškana u svoj svet, Amelija će morati da se suoči sa realnošću. S obzirom na to da se ta realnost doista mnogo razlikuje od njene, ona će pokušati da menja našu realnost čineći dobra dela drugima. Ljudi u svakodnevnim međuljudskim odnosima ponegde gube delove sebe. Drugi ljudi, pak, koji se pojavljuju u životu, te delove skupljaju i slažu na svoje mesto. Tako je Amelija pokušala da vrati ljudima ono što su izgubili, uspomene i sećanja na detinjstvo, osmeh, osećaj za pravednost, ljubav.

Ameliju je odjednom obuzeo neobičan osećaj potpunog sklada. Trenutak je savršen. Blago svetlo, miris u vazduhu, tihi žamor grada. Amelija duboko diše i život joj se čini jednostavnim i jasnim i naglo je preplavljuje želja da pomogne čitavom čovečanstvu.

Kao što su opisi ljudi kratki i jezgroviti, tako i njihovi razgovori živo iscrtavaju svet unutrašnjosti, onaj svet koji živi napored realnosti, u nama.

Život je čudan. Kad si mali, vreme sporo prolazi, napuniš pedeset, a da nisi ni trepnuo.  I sve što je ostalo od detinjstva stane u malu porđalu kutiju.

No, kada se u čuda veruje, ona se i događaju. Amelija pomaže drugima da čuda uvide. A u jednom trenutku, čudo pronalazi nju. Amelija sreće svoju srodnu dušu. Amelija ne sme da učini korak izvan. Ona pati. Ona pokušava da prevaziđe sebe i svoje strahove. Na tom putu ona dobija savete slikara krhkih kostiju čije reči traže put do njenog krhkog čuda.

Može li se stvarnost usaglasiti sa stvarnošću u snovima?
Kako ne dozvoliti snovima da zatvore oči?

Ako Amelie želi živeti u snovima i ostati povučena to je njeno pravo. Ima neotuđivo pravo da upropasti sebi život.

Odšetati u svet snova, obavijeni predivnom muzikom, pitajući se koliko je koraka potrebno da naše čudo sretnemo, stvorimo, prigrlimo. Gledati svet onako kako ga vidi umetnost. I ne živeti samo zarad života. Živeti i videti iznad života. Živeti i sanjati. Živeti i ispuniti svoje snove.

Amelija je više od filma. To je nešto poput sna.

Ivana Pantelić

Izvori fotografija:

www.wallpapers.brothersoft.com

www.staragora.com

Leave a Reply